Песник Мирослав Мика Антић (Мокрин 14. март 1932 − Нови Сад 24. јун 1986) је у једном разговору рекао да је читао многе писце и да су на њега сви утицали. Али је мало оних, како је говорио, који су му остали добри и вечити пријатељи.
У обраћању деци Антић каже: „Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи“.
Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“. Писао је драмска дела и један рото роман. У периоду од 1941. до 1954. живео је у Панчеву. О њему је Немања Ротар написао књигу „Сутрадан после детињства”.
На Новом новосадском гробљу испратило га је више од десет хиљада људи, 26. јуна 1986. године. Његова последња жеља је била да му прочитају „Бесмртну песму” и одсвирају „Пира манде коркоро” када га буду сахрањивали.
Објавио је следеће књиге, за децу и одрасле: „Војводина“, „Испричано за пролеће“ (1951), „Рождество твоје“, „Плаво немо“, „Насмејани свет“ (1955), „Псовке нежности“, „Концерт за 1001 бубањ“ (1962), „Мит о птици“, „Шашава књига“ (1972), „Издајство лирике“, „Последња бајка“ (1965), „Плави чуперак“ (1965), „Гарави сокак“ (1973), „Оловка не пише срцем“ (1973), „Живели прекосутра“ (1974), „Друга страна ветра“ (1978), „Птице из шуме“ (1979), „Прва љубав“ (1981), „Свашта умем“ (1981), „Хороскоп“ (1983), „Плава звезда“.