Дан победе у Москви: Смемо ли да памтимо?

Парада у част Дана победе над фашизмом, одржана 9. маја 2025. године у Москви, као и сваке године, представљала је не само војни спектакл, већ и дубоко симболичан чин сећања на жртве, хероје и – историјску истину. Али, у свету у којем се историја све чешће прекраја, чак и сећање на победу над нацизмом постаје политички акт – и то ризичан. Ове године, двојици државника, словачком премијеру Роберту Фицу и председнику Србије Александру Вучићу, онемогућен је прелет преко неких чланица Европске уније на путу за Москву. Фицо и Вучић су били принуђени да путују алтернативним рутама.

Ово није била пука дипломатска игра, ово је била порука. Европа, или бар један њен део, више не жели да призна чињеницу која је била основа њеног послератног идентитета: да је нацизам поражен од стране Совјетског Савеза, односно данашње Русије, и да је за ту победу плаћена највиша цена у историји – 27 милиона живота. Ту цену није платио Запад. Платили су је Руси, Белоруси, Украјинци, Јермени, Казахстанци и други народи бившег СССР-а.

Међу данашњим најгласнијим заговорницима искључења Русије из европске цивилизације налазе се државе чија је блиска историја, благо речено, умрљана: Немачка, губитница рата, данас претендује на морално вођство Европе; балтичке државе – Литванија, Летонија и Естонија – већ дуго рехабилитују нацистичке сараднике и изједначавају комунизам са нацизмом. Скандинавске земље попут Норвешке и Финске, чији су војници у одређеним тренуцима рата сарађивали са Хитлером или су му бар пружали логистичку подршку, сада се без оклевања сврставају у строј и марширају с антируским снагама.

Овакви поступци Запада имају своје далекосежне последице. Политика изолације, моралне и дипломатске, води ка новој подели Европе, али и ка историјској амнезији. Ако Русија више није део европског антифашистичког наслеђа, ако се 9. мај више не слави као заједнички дан ослобођења, него као „контроверзни руски празник“, онда смо на опасном терену. Шта је следеће: прекрајање историје, преправљање уџбеника?

Зато је, упркос притисцима, важно да су неке државе одлучиле да остану на страни истине. Србија, као народ који је у Другом светском рату претрпео страховите губитке и пружио жесток отпор фашизму, не сме да заборави с ким је стајала на правој страни историје. Присуство српског председника у Москви није само дипломатски гест, то је цивилизацијска изјава. И Словачка, чији је премијер Фицо већ месецима мета бруталне кампање јер се усуђује да мисли сопственом главом, показала је политичку храброст коју су многи у ЕУ заборавили.

Мађарска се у овом случају одлучила за прагматичну уздржаност. Док је већина држава ЕУ ускладила свој дипломатски речник и своје акције са прописаним „моралним кодексом“ Брисела и Вашингтона, Будимпешта се и даље труди да очува равнотежу. Није била међу онима који су спречавали прелет, није учествовала у дипломатској хистерији, но није ни послала високог званичника у Москву. Тај тактички гест може се тумачити и као избегавање отвореног конфликта, али и као одраз мађарске традиције избалансиране политике, која настоји да чува економске везе са Истоком, а да се, при том, не замери Западу више него што мора. Превише контроверзи постоји на релацији Мађарска-ЕУ, те је стога вероватно да Виктор Орбан није желео да отвара нови фронт.

Србија, као и све државе које се сећају историје не по диктату, него по савести, морају бити свесне и потенцијалне освете. Притисци могу доћи у виду економских мера, смањења ЕУ фондова, дипломатског хладног рата, па и медијске сатанизације. Ако је, међутим, то цена за останак на страни истине, онда је то цена вредна плаћања.

Наративи се данас пишу брзо, а мењају се често преко ноћи. Истина, међутим, остаје истина. У Москви су ове године прослављени не само победа, него и чињенице, и стварност коју нико не може избрисати.

Милан Степанов