Двадесет шест година од НАТО бомбардовања: сећање, поуке и ожиљци

Пре 26 година, током априла месеца, тада још као млади новинар, први пут сам преузео уређивање Српских недељних (заправо, тада још „народних“) новина. Била су то трагична, историјска времена: неколико недеља пре, 24. марта 1999. године, започело је НАТО бомбардовање Србије, односно Савезне Републике Југославије. Та злочиначка војна акција трајала је пуних 78 дана и оставила за собом дугорочне, трагичне последице.

Нас Србе у Мађарској овај датум подсећа на страдања, неправду и отпор, али и на солидарност – примање и збрињавање избеглица и борбу за њихова права. Тај датум је и подсећање на сложене догађаје с краја 20. века који и даље обликују политички, друштвени и културни живот у нашој матичној земљи. НАТО агресија на СР Југославију представља преседан у међународним односима – први пут је једна војна алијанса извела масовну војну интервенцију на суверену земљу, без одобрења Савета безбедности Уједињених нација.

Као формални повод наведени су наводни хуманитарни разлози, односно заштита албанског становништва на Косову и Метохији, али је, из нашег угла гледано, ова интервенција била кршење међународног права, територијалног интегритета и суверенитета једне државе, на основу фабрикованих доказа и лажних информација.

Према подацима из различитих извора, током бомбардовања је страдало између 1.200 и 2.500 људи, међу којима и више од 80 деце. Рањено је више хиљада људи, а уништена је значајна инфраструктура – мостови, болнице, школе, фабрике, медијске куће, као и рафинерије и енергетски објекти. НАТО је користио и муницију са осиромашеним уранијумом, што је оставило дугорочне последице по здравље становништва и животну средину, а знатно повећан број оболелих од рака и данас оправдава захтеве за међународну истрагу – од које, међутим, по свему судећи, неће бити ништа. Сила Бога не моли.

Иако војно и технолошки неупоредиво слабија, Србија је показала упорност у одбрани своје територије. Мобилизација грађана, солидарност, али и отпор средствима културе и уметности (концерти, представе, протестне изложбе) остали су дубоко урезани у колективно сећање нашег народа. Бомбардовање РТС-а, погибија цивила у возу код Грделице и пијаци у Нишу, смрт Милице Ракић, као и гађање кинеске амбасаде у Београду, симболи су трагичности и контроверзности ове војне акције.

НАТО интервенција је дубоко утицала на политичке токове у Србији и региону. Косово и Метохија је на кон повлачења српских снага стављена под управу УН, а 2008. године приштинске власти су прогласиле независност, коју Србија не признаје. НАТО је и даље присутан на Косову, док односи Србије и алијансе остају оптерећени наслеђем 1999. године.

База Бондстил, саграђена у близини Урошевца, са својих 1000 хектара површине и даље је болан симбол војне окупације дела српске државне територије од стране, практично, Сједињених Америчких Држава и њихових европских савезника.

Данас, после више од четврт века, Србија је и даље подељена, растрза на између два света. Сећање на 1999. годину је овог пута у нашој матици потиснуто друштвено-политичким превирањима. На дан када пишем овај текст, бициклисти српског студентског протеста стигли су до Будимпеште. Циљ им је западна Европа, Стразбур. Из тог правца су нам, пре 26 година стизале санкције и бомбе с осиромашеним уранијумом. Можда ови бициклисти буду имали више среће с „нашим западним партнерима“ – како их, у недостатку прикладнијег еуфемизма, зовемо – него што је наша генерација имала. Нисам још толико стар да губим сваку наду, али сам већ довољно искусан да ми сумња буде верни друг.

Милан Степанов