ДРАГАН МИТИЋ: "ШТА СИ ТО УРАДИЛА?" - трећа награда на конкурсу СНН-а "Милован Видаковић"


Опет ме штрецну. Колико ли пута имам још? Сетих се фамилије... Онако... Ко зна шта све причају о нашој фамилији. Вероватно неке обичне ствари, као и за друге фамилије. Једино што сам стварно чуо својим ушима, неколико пута у различитим друштвима и на разним местима је: "Напредна фамилија!"


Није то било увек као похвала и нешто позитивно, посебно кад се односило на скретање млађих чланова са уобичајених стаза. Понекад је све пропраћено и коментаром: "Па наравно, кад су ишли у бели свет." Кренуо сам тамо и ја, са дугачким списком жеља за новим и са кратким очевим упутством: "Само у политику и у струју прсте не гурај!"


Први пут сам се вратио већ после пола године. Премало да би заборавио оно од пре и тек толико да сам по нешто прихватио од новог. Стипендија, мања од плате чистачице на факултету је била довољан разлог да сам већину слободног времена давао инструкције лењим, не баш бистрим а размаженим синовима овдашњих газди. Скромност коју сам донео од куће је још увек била жива али кад сам се спремао на пут кући ми је пало то на памет: да би било нешто посебно ако би купио себи нешто што се доле још не носи. Ја, који никад нисам ништа давао на то како сам био обучен. Још чујем мамин глас: "Само да је цело и чисто!"


На факултет не бих никад кренуо, у том намерно помало растрганом џинсу на лактовима и на коленима. Верујем да ће доле многи да ми кажу да сам за те паре могао да купим и ново! Али баш то сам и планирао, да их изненадим, да виде нешто до тада невиђено. А имао сам спремна и многа филозофска и учена објашњења да то у ствари представља неки видик потпуне, увредљиве негације класике.


Жао ми је било оноликих пара, јер код куће није било оног: "Ау!". Видим: отац је очекивао да ћу на одмор тек после задњег испита, деда се само захвалио богу да сам ту, жив и здрав и да ћу му, насамо мало испричати о животу тамо, а мама је стално брисала сузне очи. Једва сам чекао да одспавам и да сутра поносно прошетам чаршијом - она увек зна - све.


Ујутру, прво нисам нашао ципеле поред кревета. Заборавио сам да нас овде чекају испред прага: очишћене! Помислим: "Ех где сам ја то отишао и зашто?" А онда на једној столици обешена јакна, а на другој испеглане панталоне али... унакажене и јакна и панталоне! Са закрпљеним рупама! Већ на први поглед се видело да је урађено са посебним трудом и мајсторски, да се што мање види али... уништено све што сам желео да покажем. Очигледно је само чекала иза врата да се пробудим, јер их је у том тренутку одшкринула и најнежније што се може проговорила: "Ја штопала, колико се дало. А ево нешто смо скупили ја и тата. Примамо за десет дана."


"Ма, шта си то урадила?!", излетело је бесно из мене. Већ следећег трена сам увидео да то себи никада нећу моћи да опростим. Прекасно. Нечујно је затворила врата иако се сва тресла, посебно десна рука, из које су испале две веће новчанице сложене у ваљак, прилично стиснут и влажан. И оставила ме, самог, са умазаним рукама од каљања чисте љубави. Тада ме је први пут тако штрецнуло.