Како је Шарвар остао без обележја о страдању Срба

Поводом 28. марта, дана ослобођења логора у Шарвару, у Мађарској, објављен је протест потомака и поштовалаца солунских добровољаца, чиме је поново отворена тема о којој је не тако давно писао и наш лист. Реч је о уклањању обележја која су сведочила о страдању недужног српског живља током Другог светског рата, у том концентрационом логору.



Ово место данас је посетила делегација Срба у Мађарској и, заједно са представницима Удружења "Краљ Петар Први" из места Алекса Шантић у Србији, одала почаст страдалима у некадашњем логору Шарвар. У делегацији из Будимпеште били су Љубомир Алексов, представник Срба у Мађарском парламенту, Вера Пејић Сутор, председница Самоуправе Срба у Мађарској, Борислав Рус, председник Српске самоуправе у Будимпешти и Пера Ластић, директор Српског института. Како сазнајемо, приликом данашњег сусрета са градоначелником Шарвара Иштваном Кондором, било је речи о могућностима за поновно постављање спомен-плоче која је уклоњена приликом власничке трансформације овог терена.


Јован Вукобратовић из Удружења потомака и поштовалаца солунских добровољаца из најмањег села сомборског атара, Растине, каже да је простор некадашњег логора у Шарвару, кроз који је прошло око 10.000 Срба током Другог светског рата, остао без икаквог помена на овај неславни део мађарске историје.


- Услед епидемије коронавируса у протекле две године, као потомци српских Солунаца, досељеника на простор Војводине који су били и већински сужњи овог фашистичког логора, нисмо били у могућности да обиђемо логор Шарвар и да се поклонимо сенима наших предака који су оставили кости и патили у овом логору, а приликом недавне посете остали смо затечени чињеницом да су уклоњени и последњи трагови на то да је у Шарвару постојао тај стравични логор – каже Вукобратовић.


Потпредседник растинског Удружења Богдан Влатковић подсећа да је историјска девастација овог простора, и поред коректног односа држава Србије и Мађарске почела још 90-тих година, када је у процесу приватизације комплекс некадашње свиларе у којој су били заточени српски сужњи изнајмљиван и препродаван инвеститорима који се нису либили да у њему отворе чак и кланицу попут оне енглеског послодавца, што је својевремено изазвало и оштре протесте мале српске заједнице у самој Мађарској, али и удружења потомака шарварских робова из Србије, али и Словеније и Пољске, који су били логораши у овом малом граду на западу од престоне Будимпеште.



- Јасно је да нико не очекује потпуну конзервацију целог простора логора, али приликом последње посете установили смо да је нестао, као последњи спомен на шарварски ужас, чак и скромни приземни објекат у којем је била својеврсна спомен-соба посвећена страдању наших предака, док је на његовом спољном зиду било седам великих вишејезичних панела који су презентовали целу историју овог стратишта – резигниран је и Влатковић, потомак шарварских сужања, који је додатно разочаран и изгледом гробља логораша, са чијих камених крстова су, услед временских (не)прилика одавно избледели натписи имена страдалника.


Горак осећај у устима потомцима солунских добровољаца који су након 1918. године насељени у Војводину у којој су оформили 36 нових насеља, а током мађарске окупације 1941-1944. интернирани прво у Барч, па потом у Шарвар, оставља и чињеница да су били више него предусретљиви према потомцима Мађара-Секеља који су преминули током кратког ратног периода у којем су из Ердеља били насељени у празне српске бачке куће и којима су пре пет година помогли да поставе обележје на растинском гробљу које се и данас негује и одржава.


- Заиста не улазимо у законодавство наших суседа поводом третмана ових простора у економском смислу, али сматрамо да је срамотно да је избрисан сваки, па и најмањи траг на чињеницу да је у Шарвару постојао фашистички логор у којем су бројна деца, жене и мушкарци оставили своје кости. У претходном периоду, када су на истом месту срушене хале свиларе у којима су умирали наши преци од глади и болести и када је, поред скромног спомен-објекта изграђен један модеран индустријски објекат, на његову ограду смо сваке године остављали венац цвећа, који нико није дирао нити уклањао до следеће године. Да ли ћемо га затећи и ове, нисам сигуран – вели Вукобратовић, не пропуштајући да нагласи потпуно другачији однос локалних власти у мађарском Барчу, који је током Другог светског рата служио као транзитни логор бачких солунаца, које је Хортијев режим, као „ненародне елементе” логорисао.