Мира Јакшић: Зашто волим Србију?

Када некога одвоје од своје земље, то је као да су му одузели део душе. И, зато ти људи дају све од себе да би остали исто толико верни свом народу, колико су били и њихови преци. Док сам била млађа, моја прабака ми је причала како су они, као Срби, живели на овим просторима. Како су одлазили на богослужења, одржавали своју веру и како су их због тога некада и осуђивали. Њих то није зауставило, јер су били верни отаџбини.


(Ауторка је ученица осмог разреда Српске школе "Никола Тесла" у Будимпешти)


Ја сам Српкиња из Мађарске и похађам Српску основну школу „Никола Тесла” у Будимпешти. У овој школи није једини циљ да учимо српски језик, већ да се упознамо са културом и традицијом овдашњих Срба. За то имамо посебан предмет који се зове народопис.


Захваљујући овој школи и заједници којој припадам упознала сам земљу из које потиче цела моја породица. Моји преци су стигли у Мађарску са Великом сеобом Срба, 1690. године. Од тада моја породица одржава традицију, коју су пре више од 300 година донели са собом. Драго ми је што ме породица учи да сам ја Српкиња. Немам рођаке у Србији, цела моја породица живи у Мађарској. Због овога ми се често дешава да ми кажу да сам Мађарица. Када ме неко тако ослови, то ме вређа, јер ти људи не познају наше корене и повезаност која постоји између мене и моје домовине. Не треба да живиш, или да имаш рођаке у Србији, да би знао где припадаш.


Док сам била млађа, моја прабака ми је причала како су они, као Срби, живели на овим просторима. Како су одлазили на богослужења, одржавали своју веру и како су их због тога некада и осуђивали. Њих то није зауставило, јер су били верни отаџбини. Због њихове љубави према матици сам сада овде, говорим овај језик, одржавам традиције и учим нашу историју. Може неко да живи у својој земљи и да каже да ми нисмо прави Срби, али они никад неће осећати тако јаку верност према прошлости као ми. Када некога одвоје од своје земље, то је као да су му одузели део душе. И, зато ти људи дају све од себе да би остали исто толико верни свом народу, колико су били и њихови преци. Можда су, тиме, и више посвећени.


Волела сам да слушам приче моје прабаке. Оне су ми сваки дан показивале одакле долазим. Није ми никада рекла то овим речима. Причала је о њеном свакодневном животу, али сам ја из прича схватила њен труд и осећања. Увек је била поносна на мене, јер играм фолклор. Пре нисам знала зашто је тако одушевљена, али сад већ, знам. Волела је да види како њени праунуци одржавају и воле нашу културу.


Фолклор ми је увек значио пуно, волела сам друштво, српске мелодије, игру, и то ми и данас даје снагу и инспирацију. Када обучем народну ношњу осећам се најближе отаџбини. Она за мене представља Србију. Маштам о времену када су се ношње носиле свакодневно, размишљам о тадашњем животу. Више пута сам чула приче о прелима, када су жене преле и заједно певале. Волим ту традицију, мислим да је то много леп обичај. Понекад, неколико нас из фолклорне групе седнемо и заједно певамо народне песме. Тада смо опуштене, срећне. Можемо да се проведемо лепо и без интернета и мобилних телефона.


Иако никада нисам живела у Србији, све ове традиције и приче ми из дана у дан улепшавају слику о отаџбини. Кроз историју мојих предака сазнајем одакле долазим и ко сам ја.


*

Литерарни састав Мире Јакшић освојио је друго место на конкурсу под називом „Зашто волим Србију?”, који је расписао организациони тим "Дечије недеље". Та манифестација одржана је од 5. до 10. октобра под окриљем Хуманитарне организације "Дечје срце", а уз подршку Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања и Министарство просвете, науке и технолошког развоја Србије. Овим путем честитамо Мири Јакшић на освојеној награди.