„Не верујем у мит инспирације. Немам никакве свете тренутке или дане. Слажем се с Андреом Жидом кад каже да је 'инспирација стање апсолутне некритичности'... Пишем зато што морам, што ме мој унутрашњи императив нагони на то.“
„Знам: осећања се заборављају. Људи се не боје старе и туђе смрти. Смислили су игру да би нешто важније заборавили. Имају право, живи им се. Играм се и ја једне игре: тражим разлог, смисао и бесмисао памћења. Нашег, човековог. Незгода је, свакако, у томе што су речи недовољне за сва памћења. Зато се ипак бавим сновима и кад год имам времена слушам музику.“
„Не мислим и не осећам да су 'све приче испричане'. А ако и јесу неке 'све приче испричане', њих морамо увек и поново причати, као да нису никада причане, просто зато што испричане нису наше приче, што их ми нисмо испричали. То понављање прича и јесте култура, стваралаштво, прогрес. И изнад свега јесте остваривање и потврђивање нашег постојања.“