Петог фебруара 1814. године, у Бечу је објављена "Мала простонародна славеносербска песмарица" Вука Kараџића, која је означила почетак упознавања Европе са српском народном поезијом.
,,Мала простонародна славеносербска песнарица" је збирка од 100 лирских и 8 епских песама, које је Вук Караџић записао по сећању, на наговор Јернеја Копитара. Ово дело је настало након само четири месеца познанства са Копитаром, и оно је прво које се појавило у облику књиге, а да је писано ,,простим народним језиком“, при чему се Вук заправо користио реформисаном ћирилицом Саве Мркаља.
Једном приликом, Вук је рекао о Копитару: ,,Главни узрок што сам књижевник, увек ће остати Копитар. У том погледу дугујем њему, ако не све, оно много, врло много. ,Међу другим разговорима било је речи о српским народним песмама. Видећи да их ја много знам Копитар ме стаде наговарати да их записујем, што више, то боље, а после у име Бога и штампам. Е, шта ћу, мене је то забавило, и ја ти дај пиши песме… Накупила их се прилична свеска и изашла на свет под именом — ‘Мала простонародна славе-носербска пјеснарица.’ ,Ради народнијех пјесама ишао сам неколико пута у Србију, а ради језика путовао сам преко Славоније у Хрватску, Далмацију, Дубровник, Боку Которску и Црну Гору. Него ми је остала велика рана на срцу што нијесам могао отићи у Босну, Херцеговину, Косово, Метохију и сву Стару Србију. Ја сам о овоме путу једнако мислио и доста пута се на њ спремао, али су сметње биле толике да се нијесу могле надвладати.“
Comentários