На данашњи дан основана "Даница" и умро Симо Матавуљ

На данашњи дан, 20. фебруара 1860. године, у Новом Саду је изашао први број "Данице", најзначајнијег књижевног часописа српског романтизма који је покренуо и уређивао Ђорђе Поповић. "Даница" је окупила стотинак писаца, међу којима Јакова Игњатовића, Ђуру Јакшића, Јована Јовановића Змаја, Лазу Kостића, Љубу Ненадовића.



Часопис је имао забавни и дидактички карактер, а имао је одлике правог романтичарског часописа. У њој су се могле наћи песме најугледнијих, и данас признатих, песника романтичара. Ту су се могле наћи и необјављене песме Бранка Радичевића и Петра Петровића Његоша. Поред радова наших песника, Даница је објављивала и приче и новеле страних писаца: Едгара Алана Поа, Ивана Тургењева, Михаила Љермонтова, Александра Пушкина; песме Хајнриха Хајнеа и делове индијског спева Махабхарата. Да би покренула своје читаоце на сарадњу, организују се конкурси за најбољу песму или текст посвећену Сави Текелији, поводом стогодишњице рођења. Награда за најбољи текст била је 50 дуката.


Поред позоришне, била је негована и књижевна критика, а 1863. године Јован Андрејевић почиње да објављује чланке који имају естетички садржај под насловом „Одломци естетички”. Редовно су излазили актуелне вести и извештаји везани за рад Матице српске, Матице илирске и Матице далматинске. У рубрици „О разним стварима” (чланци за сваког) могла су се маћи интересантна размишљања о правди, сујети, истини итд.


На данашњи дан 1908. године умро је писац Симо Матавуљ, члан Српске краљевске академије, један од најистакнутијих представника српског реализма. Био је српски писац из Далмације и први председник Удружења књижевника Србије. Његова најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда. Од француских натуралиста научио да оштро, објективно и савесно посматра живот и потом уноси у дело. У својим „Биљешкама“ он то изрично каже и објашњава како схвата француски књижевни реализам, који се не састоји у грубом копирању живота, већ је писцу дозвољено да преиначи детаље и складно повеже према вишем уметничком циљу у границама стварности. До њега, наши се писци никада нису сасвим отргли од романтичарских склоности; тек је Матавуљ потпун и чист реалиста.