На данашњи дан, 20. новембра 1847. године умро је српски писац, преводилац и глумац Јоаким Вујић, отац српског позоришта, оснивач и директор Књажевско-сербског театра у Крагујевцу (1833).
Јоаким Вујић рођен је 19. септембра 1772. године у Баји од родитеља Григорија и Јевре као једно од једанаесторо деце. Школовао се у Баји, Новом Саду, Калачи, Острогону и Пожуну, где је изучио права.
Након што је обишао добар део Европе, ради штампања својих списа одлази у Пешту, а затим, намеравајући је да се настани у Србији, стиже у Земун, где остаје од 1806. до 1809. У том граду је учитељевао и писао.
У јесен 1810. године у Сентандреји се оженио богатом удовицом Пелагијом Манојловић, међутим, у браку није био срећан. Исте године је објавио свој роман „Алексис и Надина“, а такође и моралну приповетку „Робинсон млађи“.
Вујић је учествовао и у припремама представе Иштвана Балога „Црни Ђорђе или Заузеће Београда од Турака“ која је била изведена на мађарском језику са српским песмама 12. септембра 1812. године у пештанском Мађарском театру Рондела. Одушевљена публика је са овацијама испратила ову представу.
Јоаким Вујић је 21. августа 1813. као признање за свој културни и просветни рад од аустријског цара добио орден који му је уручен у пештанској Градској управи.
Дана 24. августа 1813. године, поново у Рондели на пештанској обали Дунава, на позорници Мађарског театра, Јоаким Вујић приређује прву световну и грађанску позоришну представу на српском језику - „Крешталица“, од популарног немачког списатеља Аугуста Коцебуа. Прву вест о овој представи пренеле су „Новине сербске из царствујушче Вијене“ Димитрија Давидовића. По овом сценарију је 1966. снимљен филм Крешталица.
Године 1828. Јоаким Вујић је у Будиму штампао „Путешествије по Сербији“; пре тога је већ било изишло његово „Новое земљеописаније“. Дане очајања, због пропалог брака, провео је у манастиру Безди, где је 1831 - 1832. написао и своју аутобиографију.
Време између 1835 — 1839. провео је у Србији, већином у Крагујевцу, где је на двору Кнеза Милоша приређивао позоришне представе. Вујић је дошао на позив кнеза у јесен 1834. године и постављен за директора Књажеско-србског театра, са задатком да организује рад позоришта. Прве представе одржане су у време заседања Сретењске скупштине, од 2. до 4. фебруара 1835. године, када су приказани Вујићеви комади уз музику коју је компоновао Јожеф Шлезингер.
Последње године свога живота Вујић је провео у Београду, у оскудици. Умро је 8/20. новембра 1847. године, очекујући први повезани примерак своје нове књиге „Ирина и Филандар”. Јоаким Вујић је сахрањен у гробу Симе Милутиновића Сарајлије, у близини Цркве Светог Марка на старом ташмајданском гробљу у Београду. Гроб му је касније заметен. Вујићева слика је позната по нацрту који је сам приложио својој аутобиографији.