Уредништво Српских недељних новина из Мађарске објавило је имена добитника традиционалних годишњих признања, којима овај лист негује успомену на Теодора Павловића и Милована Видаковића.
Награда „Теодор Павловић“ за публицистику и новинарство ове године припала је књижевнику, публицисти и новинару Александру Чотрићу из Београда, а Књижевна награда „Милован Видаковић“ књижевници и новинарки Љубинки Перинац Станков из Темишвара.
Жири за доделу ових признања чинили су српски књижевници у Мађарској: Драгомир Дујмов, др Драган Јаковљевић и Драгана Меселџија, као и књижевни критичар Славица Зељковић, а одлука о добитницима донета је једногласно.
Александар Чотрић, књижевник, публициста и новинар, од 1984. године објављује афоризме, у новинама и часописима. Хумористичко-сатиричне приче пише и објављује од 2003. године. Писао је у „Српској речи“ од 1992. до 2005. године сатиричну колумну „Пета колона“, а новинске чланке за више угледних српских медија.
Његови афоризми, приче и песме превођени су на енглески, пољски, немачки, француски, словеначки, мађарски, румунски, шпански, македонски, руски, албански, словачки, чешки, шведски, бугарски, русински, италијански, португалски, каталонски и арапски језик.
Објавио је 46 књига афоризама, сатиричних прича, анегдота и прича за децу, од којих издвајамо: Даћемо ми вама демократију“ - афоризми (Књижевна омладина Србије, 1993, друго издање Српска реч, 1995); „Пета колона“ - афоризми (Српска реч, 1997); „Недозвољене мисли“ - афоризми (Српска реч, 2000 ); „Сабрани у расејању“ (са Миленом Поповић) – публицистика (Српска реч, 2002); „Кратки резови“ - афоризми (Српска реч, 2004); „Обележене приче“ - приче („Аурора“, 2006); „Приче пред буђење“ - приче („Алма“, 2007); „Тако је говорио Вук“ - анегдоте („Алма“, 2007); „Афоризми“ - афоризми (Алма, 2007); „Изабрани афоризми“ – „Избрани афоризми” - афоризми на македонском (избор и превод Васил Толевски), (2007) у Македонији и друге.
Члан је Удружења књижевника Србије, Београдског афористичарског круга и Управног одбора овог удружења. Председник је Скупштине Фонда „Радоје Домановић“.
За своје стваралаштво добио је више десетина награда, од којих издвајамо: „Радоје Домановић“ Удружења књижевника Србије за најбољу књигу афоризама (1993) и за сатиричне приче (2004);„Златна кацига“ за афоризме (1994), за причу (2009) и „Витез од Чарапаније - сер Харди“ (2007) Међународног фестивала хумора и сатире у Крушевцу; „Драгиша Кашиковић“ „Српске речи“ (1995);годишња награда сатиричног листа „Ошишани јеж“ „Браћа Ормаи“ (2003);„Вибова награда“ листа „Политика“ (2003); „Јован Хаџи-Костић“ „Вечерњих новости“ (2006); награда „Excellence Award” на Међународном фестивалу „Златна јабука“ у Румунији (2007);награда за најбољу причу на Фестивалу црногорског хумора, сатире и карикатуре у Даниловграду (2007); „Стеван Сремац“ за приче и афоризме (2007, 2008 и 2009) и друге.
Чотрић је заступљен и у бројним антологијама и зборницима сатире у Србији и иностранству и уџбеницима у нашем региону. Приредио је за штаму више антологија и зборника хумора и сатире за децу и одрасле.
Љубинка Перинац Станков, списатељица и новинар, своја књижевна дела континуирано ствара и објављује већ пуних тридесет година. Дуго година била је главни уредник недељника „Наша реч“ у Темишвару, а данас уређује часопис „Књижевни живот” који излази у том граду.
Објавила је књиге поезије: Нигдина, (1992); Закарпатско умиљеније (1994); Питоми звук, Београд, Елит, 1999; Шапат гонетања 2003; Вежбе за посмртно сунце (2010); У једном даху/ Dintr-o răsuflare (2013); као и књиге колумни и књижевних хроника: Закони илузије (2006); Пуно вршно (2014); Женска линија (2017); Лимене птице на навијање (2019); Ма, није то ништа (2021). Превела је неколико књига са румунског на српски, као и са српског на румунски.
Члан је Савеза писаца Румуније, Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Војводине.
Добитница је неколико књижевних награда: Српска књижевна награда за 2003. и 2006. годину; Награда за књижевност на језицима мањина Савеза писаца Румуније за 2003. годину (за књигу Шапат гонетања); Златна значка Културно–просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе, 2006; Завештање Милениних извора, 2010. Крагујевац; Награда за књижевност на језицима мањина Савеза писаца Румуније за 2011. годину; Награда Задужбине Мирчета Стојић, Темишвар, 2012; Благодарје Удружења књижевника Србије, 2019.
Награда „Теодор Павловић“ додељује се у знак сећања на оснивача пештанских „Сербских народних новина“ с почетка деветнаестог века и секретара Матице српске, у време када је њено седиште било у Пешти, где је и основана. Књижевну награду „Милован Видаковић“, Српске недељне новине додељују како би сачувале успомену на зачетника савременог романа у српској књижевности, који је рођен подно Космаја, али је већи део свога живота провео у мађарској престоници.
Признања ће добитницима бити уручена на посебној свечаности у Будимпешти, почетком следеће године.