Осуђени на пријатељство: о могућем војном савезу Србије и Мађарске

Током недавног састанка председника Србије Александра Вучића и мађарског министра одбране Криштофа Салаи-Бобровницког, наглашено је да Србија и Мађарска имају намеру да унапреде билатералну војну сарадњу, а поменута је и могућност неке врсте војног савеза између две суседне државе.

Иако је свима јасно да, због чланства Мађарске у НАТО, декларисане војне неутралности Србије, и могућих притисака из Брисела и Вашингтона, војни савез између те две државе у формално-правном смислу није реална опција, чини ми се да ово војно зближавање представља пример геополитичке мудрости црпљене из историјског искуства. То савезништво, макар и неформално, ако буде добро осмишљено и дугорочно, могло би да постане темељ стабилности у региону где су мир, слога и узајамно поштовање често недостижан сан.

Српски и мађарски народ деле простор Западног и Централног Балкана и Панонске низије више од хиљаду година. Простор омеђен Карпатима са севера и истока, Алпима са северозапада, Динарским планинама са запада и југозапада и Старе планине са југоистока, није само географска зона прожимања, већ и политички, културни и војни простор у којем су Срби и Мађари, као релативно мали, али витални и самосвесни, државотворни европски народи са дугом и бурном историјом, често налазили заједнички интерес у заштити своје независности, стабилности читавог региона и одбрани културне самобитности.

Још у доба средњовековних краљевстава, Срби и Мађари су, с времена на време, били у савезу, не само због геополитичких интереса, већ и кроз династичке бракове. Након Косовске битке и постепеног укључивања српских земаља у Османско царство, бројни Срби налазе уточиште на територији Угарске. Деспот Стефан Лазаревић и угарски краљ Жигмунд били су не само политички савезници, већ и лични пријатељи, што је било кључно за стабилност региона у првој половини 15. века. Након Косовске битке, Стефан је постао вазал угарског краља и заузврат добио Београд, који је потом учинио престоницом српске деспотовине. Њихов савез је омогућио ефикасну одбрану од Османског царства и делимичну обнову српске државности у доба егзистенцијалне претње.

У војном смислу, српско-мађарске алијансе су имале далекосежне последице. Током борби против Османског царства у 14. и 15. веку, Срби и Мађари су често заједничким силама бранили хришћанску Европу. Један од најпознатијих примера је одбрана Београда 1456. године, када су снаге Јанка Хуњадија и српског деспота Ђурађа Бранковића заједнички однеле победу над турском војском Мехмеда II. У мађарској краљевској „Црној војсци“ Матије Корвина, Срби су били међу најлојалнијим и највештијим борцима. Вук Гргуревић („Змај Огњени Вук“) био је најпознатији српски војсковођа у служби Матије Корвина.

Историјски поглед показује јасан образац: када су Срби и Мађари сарађивали, обе стране су јачале. Када су пак треће силе успевале да их окрену једне против других – користећи страхове, национализам или идеолошке поделе – обе стране су губиле. Аустријска и турска политика "завади, па владај", немачки и совјетски експерименти са границама и идентитетима, хладноратовске игре великих сила, све су то примери у којима су и Срби и Мађари плаћали цену туђих интереса.

Присетимо се пророчанских речи мађарског грофа, премијера Иштвана Тисе, који је покушао да убеди аустријског цара Франца Јосифа да не покреће рат против Србије, наводно, рекавши: „Ваше величанство, у овом рату ми не можемо ништа да добијемо, али можемо све да изгубимо.“

Управо први светски рат показује колико је разорно за и Србију и Мађарску, када их увуку у сукобе великих сила: нико у том рату није изгубио више територија него Мађарска и ниједан народ није поднео више људских жртава него Србија. Србија је изгубила између 25% и 28% укупног становништва, док је Мађарска изгубила око две трећине своје предратне територије.

Историја, такође, показује да су Србија и Мађарска увек лакше налазиле пут ка сарадњи онда када су биле независне државе, слободне од спољашњег диктата. Када је гроф Иштван Сечењи, један од највећих мађарских државника, мислилаца и реформатора, путовао Дунавом 1830. године, забележио је, наводно, следећу мудру мисао: „Интереси Србије и Мађарске су толико повезани да – хтели ми то или не – морамо бити пријатељи.” Сечењи је желео да Дунав постане артерија привредног препорода, а Србија је у томе играла кључну улогу. Он је у српском кнезу Милошу Обреновићу видео прагматичног партнера у регионалном развоју и сарадњи.

Данас, у условима европске интеграције, заједничка визија будућности је не само могућа него и неопходна. Србија и Мађарска већ годинама граде односе међусобног поштовања и стратешке сарадње – у енергетици, инфраструктури, култури и образовању. Та сарадња треба да буде настављена и продубљена. Од заједничких историјских уџбеника, преко институционалне сарадње мањинских заједница, до заједничких економских и безбедносних иницијатива, пут је јасан.

За народе попут српског и мађарског, који су довољно велики да имају снажан културни и политички идентитет, али недовољно велики да сами одолевају притисцима глобалних сила – стабилно и искрено савезништво је не само мудра, него и нужна стратегија. Јер, како показује историја: кад су Срби и Мађари заједно – Балкан и Средња Европа су мирни и просперитетни. Када смо подељени – ми трпимо, док други владају. Србија и Мађарска немају луксуз неповерења. Закључак се сам намеће: осуђени смо на пријатељство.

Милан Степанов