Српску заједницу у Сентандреји и околини, као и наше сународнике широм Мађарске, тешко је погодила вест о изненадној смрти Ненада Станкића (1974), сентандрејског професора математике и дугогодишњег музичара, који је добар део живота провео пратећи на својој хармоници наша културно-уметничка друштва.
Ненад Станкић из Сентандреје, одрастао је у национално мешовитој породици, у којој је уз оца Србина развио љубав према српској култури и музици. По оснивању КУД-а „Опанке“ из Помаза, Станкић је основао оркестар „Корак“ са младим музичарима који су сада чланови познатог сентандрејског оркестра „Шендерге“.
Увек са великим ентузијазмом, свирао је на хармоници и годинама, не само што је пратио фолклораше на наступима, него им је био велика помоћ и на пробама. „Опанке“ су биле његова друга породица.
Касније се придружио Тамбурашком оркестру из Калаза. Скоро половину свог живота провео је свирајући помашком и калашком КУД-у. Музика и друштво су били његов живот. Помагали су му да заборави свакодневне проблеме са којима је био суочен у свом кратком животу.
Тешко је поднео одвајање од оркестара и музике, али је компензацију налазио волонтерски се бавећи друштвено-корисним радом за српску заједницу у Сентандреји.
По професији је био професор математике. Врстан у свом послу, деци је умео да на занимљив и њима пријемчив начин пренесе знање. Предавао је у сентандрејској Гимназији „Мориц Жигмонд“, а касније у техничкој и стручној школи „Петцелт Јожеф“. Много пута је деци својих пријатеља држао часове математике.
Ненад Станкић је преминуо изненада и оставио све који су га волели у великој жалости. Српска заједница у Мађарској памтиће га по његовој добродушности, емпатији за друге људе и ведром дху.
Лав Толстој је говорио: “Ако човек сматра да му је живот у телесном, онда се живот његов заиста окончава смрћу тела. Али ако сматра да му је живот у духу, у том случају не може чак ни да замисли крај свом животу. Kад гром загрми, знамо да је муња већ ударила и да, сагласно томе, гром не може да убије; па ипак, баш од грома човек сав уздрхти. Тако је и са смрћу. Човеку који не разуме смисао живота чини се да његовом смрћу свега нестаје; и он се боји смрти и крије се од ње, као што се неуман човек крије од грома, премда гром није у стању да му нанесе никакво зло. Вера у бесмртност не може ни од кога да се прими, нити човек може приморати себе да верује у бесмртност. Да би веровао у бесмртност, морао би да свој живот оличи у ономе у чему је бесмртан. Имај на уму да не стојиш у месту, већ да се крећеш; да не седиш код своје куће, већ да си на путу који те води ка смрти. Имај увек на уму да твоје тело само проживљује или доживљује, а да једино дух живи у теби“.
Ненад Станкић биће сахрањен 28. фебруара на српском православном гробљу у Сентандреји. Нека му је вечна слава и хвала!
(Фотографије из архиве КУД-а „Опанке“)