Пештарења: Зашто нас највише мрзе они који нам највише дугују?

Ако им пружите руку у невољи, многи дављеници ће вам у тренутку спасавања бити захвални, али ће вас се већина касније клонити. Ево и зашто.

Много смо пута чули како је незахвалност једна од најмаркантнијих одлика човекове природе. Ипак наводити примере у прилог овом закључку био би узалудан посао. Не зато што смо, можда, лоше рачунџије, већ зато што је примера толико да би такво освртање значило улудо трошење времена, јединог ресурса којим смо при рођењу даровани.

Има, ипак, сећања која нам се и против наше воље наметну као сапутници и тешко их се ослобађамо. То су она искуства чије нам слике неко вишњи зауставља у свести дуже него остале. Некада то чини и трајно, како би нас научио најважним животним лекцијама. Међу таквим поукама је и она која каже да у корену сваке незахвалности лежи страх.

Меша Селимовић је у једној од својих безвремених порука човечанству рекао да нас “највише мрзе они који нам највише дугују”. Ако је судити по учесталости којом корисници друштвених мрежа цирирају ову мисао у објавама на својим профилима и којом је “лајкују” у објавама својих виртуелних пријатеља, биће да нас све мучи исто питање: зашто су нам најмање наклоњени управо они којима смо највише добра донели?

Суштина ове црте човековог карактера лежи у чињеници да се многи нерадо сећају непријатних периода из своје прошлости. Неретко страхују да би неки непожељни детаљи из минулих времена могли да баце сенку на њихову садашњу слику, тако блиставу у очима људи.

Ако им пружите руку у невољи, многи дављеници ће вам у тренутку спасавања бити захвални, али ће вас се већина касније клонити. Чињеница да их је ваше доброчинство затекло на животном дну које би радо да забораве и да сте их управо ви помакли ка површини живота, може бити разлог због којег ће прећи на другу страну улице када вас случајно сретну. Неки ће мирно рећи како се не сећају да су вас икада упознали, спомене ли вас неки од заједничких пријатеља.

Има и оних који ће се својски потрудити и да вас као непожељног сведока, потпуно одстране из свог окружења, макар вам тиме нанели велику неправду и патњу. Познајем људе који су, руковођени својом потребном да помажу другима, доживели да их каснија суровост спасених утопљеника доведе до великих разочарења, очајања, па и ивице физичког опстанка.

Све је, међутим, после неког времена добијало неочекиване обрте. Неко, нама физички невидљив али свеприсутан, увек се побрине да прогоњеним или пониженим доброчинитељима одшкрине врата нових, бољих светова, са другачијим људима. То су они чија духовна лепота израња управо из тешких и честих пораза; док губе своје битке и траже пут по беспућима судбине. На њиховим примерима учимо да се људска захвалност, племенитост и доброта исплате и да се никада не рађају ни из чега.

Драган Јаковљевић