Пештарења: Злоба на Фејсбуку - рецепт за самопонижење

Онај ко не зна да ћути, да се заустави, с временом губи сваки облик поштовања у очима других. Углед, који се гради годинама, може се изгубити у једној несмотрено сроченој Фејсбук објави.

На ободима виртуелног света, где светлост екрана може да осветли и разоткрије и најмрачније кутке људске психе, често ничу речи које нису намењене зближавању, већ повређивању. Друштвене мреже, замишљене као тргови модерног доба, претворене су у арене у којима уместо дијалога царује осуда, без претходног промишљања. Тамо пребивају они којима није циљ да кажу, већ да ране; који коментаре користе као стреле, а тастатуру као лук из којег одапињу злобу. То су они без много самоконтроле, али још више – без мира у себи.

Такви људи нису зли по својој природи. Њихова злоба је научена, негована, често неизречена бол која се претвара у гнев. Kада коментаришу, не осврћу се на смисао, на последице, нити на достојанство другог. Њихове речи личе на пепео разбацан ветром – ни користан, ни леп, али упоран у прљању свега што дотакне. У њиховим реченицама не станује истина, већ осуда, често без темеља, без знања, без срца... Они не траже разговор, већ судницу где ће сами бити судија, порота и џелат.

У тој потреби да све осуди и прокоментарише, човек заправо заборавља ко је. Јер, речи које шаљемо у свет не нестају – оне се као сенке враћају, лепе се за нас и прате нас где год да кренемо.

Онај ко не зна да ћути, да се заустави, с временом губи сваки облик поштовања у очима других. Углед, који се гради годинама, може се изгубити у једној несмотрено сроченој фејсбук објави. Kажу да човек постаје мали не зато што нема шта да каже, већ зато што не зна када треба да стане.

Ти људи ми понекад личе на лампице које сијају кратко, ружно и неприродно, док се не угасе у сопственом бесмислу. У очима посматрача, они постају тужни симболи времена у којем бука надјачава мудрост, а брзина унижава дух. Тужно је гледати како такви људи не увиђају колико су огољени и трагикомични у својој потреби да буду виђени, макар и као непријатни.

Заборављају да је и код њих присутна вечна истина да је реч огледало душе: оно што изговоримо и напишемо - то и јесмо. Уколико стално сипамо отров око себе и по другима, свакако га носимо и у себи. Док неки користе речи да подигну, охрабре и пробуде светлост у другима, они који изливају злобу показују само једну истину – сопствену таму. А тама као тама, ма колико велика била, никада није победила светлост, јер људи бирају коме верују, чије речи памте, а чије заборављају.

Зато, уместо огорчења ипак бирајмо уздржаност; мисао која претходно сазри у тишини и прође кроз сито разума и срца. Јер, онај ко ћути кад треба, говори гласније од оног који виче; онај ко зна да поштеди, већи је од оног који удара – рече давно неко мудрији од нас. Оно што пишемо другима, заправо пишемо себи. А, углед нису речи које други изговоре о нама док смо ту, већ оно што остаје кад нас више нема.

Драган Јаковљевић