Пештарења: Липе Јожефвароша

Kад год ми собу испуни мирис Јожефварошких липа, сетим се како сам се, као дете, дуго питао зашто свет у јуну увек застане и зашто су његове ноћи другачије. Много времена је требало да прође да схватим да се читава планета тада смеши и преображава, опчињена мирисом липовог цвета, тим дубоким уздахом неба, што као шапат звезда пада на крошње.

Липа је за мене увек била више од биљке. У њеном цвету видим дамар природе, титрај нечега што превазилази биолошко, што лебди између духа и даха; у том мирису ослушкујем ехо говора душе универзума. Ухваћен је у цвету што траје тако кратко, али остаје заувек у свима који га једном удахну. Улица којом свакодневно пролазим, до јуче само обичан низ зграда и познатих лица, у јуну постаје пролаз између снова и сећања.

Мисли се развезују као чворови на старом ужету и плутају, тихо и слободно. Под липом се с лакоћом пишу стихови које смо годинама носили заточене. Речи више не беже, већ долазе саме, покорене том невидљивом силом и падају на папир као латице са висине.

У неухватљивом облачку мирисне светлости скрива се сва митологија постојања. Липа не позива гласно, не мами раскошно - она само јесте, али њена чаролија и јесте у ненаметљивости. Слична је истини која се не изговара, већ се препознаје и љубави која не тражи, већ дарује. У тишини цветова свет удише своју најстарију и најлепшу песму, спевану много пре нашег постанка.

Не знам како, али ме липа враћа ономе што сам заборавио да знам. То је мирис нашег детињства, некадашњег дома, свега што више није ни на једној адреси, већ живи у грудима и буди сећања. У том даху увек изнова осетим да нисам створен само да трајем, већ и да осећам, слушам и чудим се. Занесен невидљивим, а свеприсутним плаштом, ходам спорије, јер не желим да реметим крхки склад који лебди међу гранама. Погледи постају мекши, а речи ређе и нежније.

У чудесном тренутку цветања, липа престаје да буде само дрво и добија пророчанске моћи. Тада са сваким својим ходочасником разговара без гласа, јер се испод њених грана не говори човековим језиком. Молитву препознајемо у цвркуту птица и поветарцу, а проповед у руменилу којим сунце боји мекано јунско обзроје. 

Липа нас учи да лепота не тражи позорницу, већ присутност, да снага не мора да грми, већ је довољно да буде постојана, тиха и стрпљива. Цвета у тишини, без гласа и славе и подсећа да се све вредно на овоме свету дешава управо тако.

Зато ваљда и сваки липов цвет на земљу падне у великој тишини, али њихова благост остаје да трепери дубоко у човеку и када цветова више нема. Враћа нас ономе што је најважније, а што се најбрже заборавља: да је живот божански дар и да човек, када стане под липу и допусти да га испуни њен мирис, више није само сведок лепоте, већ њен неодвојиви део.

Драган Јаковљевић