Пештарења: Терет младалачких заблуда

Признање да понекад нисмо у праву или да барем постоји могућност да то не будемо, у младим годинама се не подноси лако. Зато је, ваљда, такво суочавање са собом у том животном добу реткост. Људи у двадесетим, а понеки и касније, верују да ће привидном сигурношћу у понашању, опхођењу, закључцима и судовима, у својим и очима других успети да надоместе мањак мудрости, која обично долази касније, као плод животног искуства.

Док се присећају себе из тих година, многи се данас питају одакле су црпели сву ту сигурност, са врло мало реалног покрића, а често и без њега. Живот нам онда, дискретно и без великих речи, донесе неке сасвим обичне и наизглед безначајне тренутке, у којима тек касније препознајемо наук за сва времена. Упркос њиховој привидној баналности, он нам такве моменте не доноси случајно, већ када процени да је време за почетак наше трансформације стигло.

У сећању ми је остала реченица једног колеге, вршњака мога оца, изговорена у тренутку када се, претпостављам, на мени могла уочити маска лажне младалачке сигурности. На констатацију другог колеге да је неко од нас тоалету непажњом умокрио даску на WC шољи, први сам се јавио, рекавши да ја сигурно нисам.

Старији колега је тада, више за себе, рекао како би он на мом месту радије употребио израз “Мислим да нисам” и наставио да пише текст за наше новине.

Његову опаску сам најпре схватио као шалу, па сам се, колико се сећам, насмејао, али сам се касније често питао шта је заправо тиме хтео да ми каже. Он, иначе, није имао обичај да се шали са млађим сарадницима, што је додатно уносило црв сумње у мој првобитни закључак.

Kако је време пролазило, постајало ми је јасније да је у те његове три, сасвим обичне речи, стао читав мали уџбеник живота, из чијих лекција сам у многим приликама извлачио поуке и тако, корак по корак, изграђивао себе као личност. Од свих лекција које су ми се на тај начин отварале, можда је најважнија она која каже да није победа учинити да се други људи због наших речи и дела осећају непријатно, већ да такво “постигнуће” представља заједнички пораз, понајвише наш. Зато сам касније, кад год сам могао, изразе попут “желим да…”, “морате да…”, “хоћу да…”, “искључиво тако…” или “сигурно је тако”, мењам речима “настојим да…”, “требало би да…”, било би добро да…”, “постоји могућност да…”, “претпостављам да…”, “верујем да…”.

Тако сам стао на пут неким својим младалачким навикама којих, признајем, у оно време нисам био свестан, а које ми свакако нису чиниле добро. Данас их се, са чудном мешавином стида и сете, сетим кад год их препознам у неким младим људима. Ипак, не бринем, јер знам да времена за њих има сасвим довољно. Растужим се понекад због неких других, за које, сасвим је извесно, наде више нема. Времешни, а никада дорасли. Недовршени.

Драган Јаковљевић