Предраг Степановић: ЈЕСЕЊА МУВА

Frissítve: 2020. nov 6.

Одскора имам своју муву. Без шале. Неки имају куче, неки маче, понеки чак и мајмуна, ја муву.


Спрва ме ужасно нервирала. Попела ми се на врх главе. Каткад и дословно. Покушао сам да је убијем, уништим. Кад сам увидео да голим рукама на иде, употребио сам и намочени пешкир, није успевало. Све ме је више љутила. Новембар је. Друге муве су већ давно угинуле, а ова је још увек ту. Па још да је некаква, али не, жгољава је, ситна, упола мања од развијених мува. А не да се. Прелеће наше просторије као муња. За тили час стигне из једног краја куће у други.



После неког времена почео сам да јој се помало дивим. Живахна је као да је средина лета. Хладноћа јој очигледно не може нашкодити. Не да се. А остала је сама. Можда јој једино та самоћа смета па ме зато тако упорно прати. Седим за столом у трпезарији, она се намести спрам мене на другу страну стола и упорно гледа. Као да изазива. Полако, опрезно пружам руке са отвореним длановима, не бих ли је успео брзим ударцем дланова докрајчити. Већ издалека примећује, елегантним покретом, без журбе полети на комоду. Куд ћу сад за њом. Одем у кухињу да налијем мало кафе у шољу. Мува ме гледа са ивице џезве. Отерам је, сипам кафу, осећам да ми мрси проређену косу. Погладим се по глави, наравно, нема је тамо. Вратим се са шољицом у трпезарију, већ ме чека.


Како су пролазили дани, све сам се више саживео са мувом. Са мувицом, како сам почео да јој тепам. Све више сам је доживљавао као своју. Своју муву. И јутрос је пратила мој доручак. Кад сам завршио, прелетела је код супруге у дневни боравак, а за кафу се поново вратила.


Полако је време за ручак. Чак и за мене, иако ручам 2-3 сата касније од средњоевропског обичаја. Можда ме већ чека. Почиње ми недостајати кад је нема око мене. А можда се и она досађује откад је остала сама, једина у кући од свих мува.

А шта ако једном ни она, иако невероватно жилава и витална, не издржи промену годишњих доба? Ако не дочека пролеће? Биће нам кућа празна.


А било би лепо заједно презимити, заједно с том малом, жгољавом мувицом која као да носи у себи бескрајну радост живота.