Реаговања Предрага Мандића и др Јованке Ластић

Српске недељне новине у свом овонедељном броју објављују реаговање Предрага Мандића, донедавног в. д. главног уредника листа на прошлонедељни интервју др Јованке Ластић, председнице Самоуправе Срба у Мађарској (ССМ), а такође и њен одговор. Преписку објављујемо у целости и на нашем интернет порталу.

Писмо Предрага Мандића:

Поштовани Скупштинари,

На порталу Српских недељних новина објављен је интервју са др Јованком Ластић, председницом Самоуправе Срба у Мађарској. Имајући у виду да је председница прозвала и моју маленкост, ред је да одговорим на Њене тврдње, које се мене тичу. Пошто сумњам да би Српске недељне новине објавиле моје реаговање, зато свој одговор достављам путем мејла.

Председница Ластић у интервјуу каже: „А за мене би било најлогичније да главни уредник „Српских недељних новина”, које у потпуности финансира Самоуправа Срба у Мађарској....“

Греши Г. Ластић у својој констатацији, наиме, новине не финансира Самоуправа Срба у Мађарској, већ Влада Мађарске, тачније Кабинет премијера Мађарске и Фонд Габор Бетлен. И у самом импресуму листа пише: „Финансијер: Кабинет мађарског премијера (Miniszterelnökség) и Bethlen Gábor Alapkezelő Zrt.”

Самоуправа Срба у Мађарској је „само“ посредник преко којег се одвија финансирање недељника, а тако је и у случају осталих мањинских, народносних листова.

Што се тиче интервјуа: у својству вршиоца дужности главног и одговорног уредника СНН-а од самих почетака сам био „за“ да се објави интервју са челником наше кровне организације и зато сам и замолио колегиницу Катарину Павловић Бачи да уради интервју са председницом Ластић. Учинио сам то како усмено, тако и писмено -  тај мејл имам и могу проследити као доказ (мада сматрам да не морам ништа доказивати - говорим истину, немам шта да тајим)!

Колегиници Каћи сам тај задатак поверио и након месец дана од оснивачке седнице Скупштине ССМ и након 100 дана рада новог руководства! Сваком приликом добио сам одговор да је одбијена, тј. председница Ластић Њој није хтела да да интервју.

Дакле, могућност за интервју  била је понуђена председници Ластић, само што она  то није прихватила, одбила је. О томе ни реч не помиње у интервјуу!!!

Осим тога,  не знам колико је Она, тј. председница ССМ била коректна и конструктивна када је одбила сарадника СНН-а и под знак питања довела новинарске способности колегинице Катарине Павловић Бачи?

И трећа ствар што није на одмет да се зна: више не живимо у једнопартијском систему када је обавезно било да гл. и одг. уредник направи интервју са „власником“ листа. Мој задатак је био да уређујем недељник и координишем рад Колега и тако мислим да сам радећи савесно, удовољио том задатку. Иначе, Госпођа Ластић тачно зна зашто јој нисам изашао у сусрет што се тиче интервјуа, зашто нисам ја урадио тај прилог. Био сам тангиран, наиме, како мене тако и поједине Колеге новинаре, људе је још 2019. године у својству директора Српског образовног центра „Никола Тесла“ одстранила из образовне установе и то само зато што смо имали своје, другачије мишљење од Њеног – забраном  нас је спречила у обављању новинарског посла! И још пре него што би стигао било какав одговор: увек сам се придржавао прописа школе, увек сам се својим Саговорницима најавио и никада нисам улазио, ометао часове, већ сам чекао на свој ред.

Ми одстрањени, постали смо „персона нон грата.“ Исти тај принцип, тј. само Њеном дозволом се може ући у школу и забавиште хтела је да примени и након Њеног избора за председника ССМ, само што је овом приликом цео случај упућен на разматрање Владином уреду, који је у свом одговору потврдио да председница Ластић није у праву, крши прописе!

Мишљења сам да примена принципа „Ако ниси са мном, онда си против мене и непријатељ си!“ дугорочно је неповољна не само за председницу - Њу као појединца - него и за целу Заједницу!

Враћајући се на садржај интервјуа са др Јованком Ластић, сматрао сам важним да изнесем своје мишљење како би се створила потпуна, истинита слика, наиме, из прилога су изостале итекако важне чињенице! 

На крају свог писма желим истаћи: искрено се надам да ће тензије спласнути и да ће с временом превагнути трезвено политизирање. Међутим, како сада ствари стоје и каква политичка култура влада, нажалост, много ће времена проћи...

***

Одговор др Јованке Ластић:

Господин др Предраг Мандић осетио се прозваним поводом мог интервјуа, можда и с правом. Скрећем пажњу господину Мандићу на мађарску пословицу, која би у слободном преводу гласила: „ако није твоја кошуља, немој да је обучеш“ („akinek nem inge, ne vegye magára”), ипак сада први и надам се последњи пут, мислим да је, такође, ред да и ја одговорим.

Што се тиче финансирања, сматрам да је доста детињаст аргумент, да је Самоуправа Срба у Мађарској „само” посредник преко којег се одвија финансирање недељника, а такође мислим да би остале народносне земаљске самоуправе биле револтиране да је то тако.

Надаље ако бисмо ствари посматрали том логиком, могло би се рећи да ниједна здравствена установа, ниједна школа, ниједан музеј, ни једна институција у државном власништву ништа не финансира из свог буџета и „само” је проточни бојлер за државне паре, али то би значило да нема ни одговорности, нема ни потписивања рачуна, нема ни обрачунавања, што знамо да није тако. А ако идемо до краја, финансијска средства, која обезбеђује Влада Мађарске, Кабинет премијера Мађарске и Фонд „Габор Бетлен”, добијају се расподелом пореских прихода свих пореских обвезника, па тако и мог пореза, па се може рећи да сам и ја финансијер Српских недељних новина. 

Што се тиче интервјуа са мном, као новоизабраном председницом Самоуправе Срба у Мађарској, можда сам старомодна што сам мислила да је то задатак главног уредника, али пошто сам претходно имала то искуство, да је са новоизабраним руководиоцима, директорима институција, заменицима, интервју припремио у року од пар дана главни уредник, сматрала сам да ће то бити и у мом случају, без обзира на антипатије или симпатије, што би можда могао бити пример професионалног приступа. Са Катарином Павловић Бачи имамо вишедеценијску веома складну и успешну сарадњу и њени новинарски квалитети су ми добро познати – и признати. Разлог мог одбијања да она прави тај интервју са мном су искључиво били принципијелног карактера.

И на крају можда најважније, приликом доласка господина Мандића, као новинара у Српски образовни центар „Никола Тесла”, као директор институције замерила сам му, што о томе није обавестио руководство школе. Треба знати да су у том периоду закони о заштити личних права и података постајали све строжији, а по мом мишљењу, то да се најави долазак једног од јавних сервиса и да се тражи сагласност одговорног лица за снимање било одраслих, било ученика, је службени пут, који је од стране другог медија јавног сервиса (Српски екран) увек испоштован, значи нипошто није био нагласак да се „чека свој ред”.  

Када господин Мандић помиње поједине колеге новинаре, вероватно мисли на сараднике видео-продукције „Варош” (коришћен назив РТВ „Варош”). Ова видео-продукција ни тада, ни данас није регистрована у складу са мађарским законима, као правно лице са дозволом за производњу медијских садржаја, и тада и данас је у склопу цивилног Удружења В-Медиа, које се раније представљало као власник „РТВ Варош”. Због те правно неразјашњене ситуације нисам желела да ризикујем евентуалну замерку неког од родитеља и правне компликације, о чему сам и службено обавестила сараднике видео-продукције „Варош”. Ако томе додам да је у том периоду школа располагала и стручним и предметним условима за припрему сопствене и веома успешне видео-продукције, евидентно је да није било потребе за једну приватну иницијативу са неразјашњеном правном позадином.

Само као занимљивост наводим да је у новембру прошле године Удружењу В-Медиа укинут порески број у Мађарској, што удружење и формације везане за удружење практично чини непостојећим. 

Што се тиче поменуте забране и кршења прописа, разумевање текста је једна од основних компетенција, која се у Мађарској сваке године у свим школама мери. У допису који сам након избора проследила свим школама било је набројано више ставки за које је наведено да о тим активностима власник школе прелиминарно треба да се обавести, да се активност усагласи са власником школе и након одобрења власника да се оствари. Нажалост, и ово кратко време је показало да тај допис није био безразложан, наиме, у школе су улазиле стране особе, дошло је и до разних незгода и повреда. Што се тиче финансија, одузимањем финансијске самосталности свим школама закон прописује да прво, у сваком случају, треба контра-потпис финансијског руководиоца – ту, дакле, нема ништа новог. У свом одговору Владин уред даје стручна упутства, везано за ингеренције власника школе. У том упутству је много тога наведено, а у претпоследњој реченици експлицитно пише да власник школе има право на свеобухватну контролу васпитно-образовне институције.    

Слажем се са господином Мандићем да принцип „Ако ниси са мном, онда си против мене и непријатељ си!” не ваља. Ја сам увек избегавала да га применим, али он је као вршилац дужности главног и одговорног уредника показао најбољи пример за тај принцип. Наиме, након веома некоректне и правно дискутабилне смене претходног главног уредника, доласком на ту позицију, па све до избора, нешто више од годину дана, моје име је свега једном споменуто у нашим новинама, иако сам била на челу самосталне изборне листе нашег удружења. Ако узмемо у обзир да ми нисмо били у савезу ни са једним другим цивилним удружењем, добили смо највише гласова, око 25%. Али то није случај само код мене исто тако нису спомињани ни лидери листе Удружења „Зора” као и Удружења „Сегединске српске месне заједнице” док је лидер Удружења „Круг” више пута наведен, у скоро сваком броју нашег недељника. Ту једну прилику да се представимо широј српској јавности добили смо на инсистирање венчаног кума господина Мандића, сада једног од потпредседника ССМ Андрије Роцкова.

Такође је чињеница да је управо господин Мандић кршио закон, тиме што више од годину дана у импресуму српског недељника није писало ко је главни и одговорни уредник, што је противно мађарском закону о медијима, због чега смо директорка Медија д.о.о. и ја, тада већ као председника ССМ били позвани у амбасаду Републике Србије, када је постављено питање зашто није наведено ко је одговоран за садржај листа. Да се није, можда, господин Мандић скривао иза вела анонимности, како не би дошао у сукоб интереса? Он је, наиме, и одговорни уредник радио емисије на српском језику при јавном сервису, а паралелно са тим је био и главни уредник једног медијског производа који није у склопу јавног сервиса, са махом сличном тематиком и садржајем.

Подсетимо се и 2019. године, када је ситуација, у неку руку, била слична овој сада, наиме господин Мандић је и тада као председник Печујско-барањског удружења био опредељен за политичку опцију која је након избора остала у мањини. Међутим, у средини изборног циклуса дошло је, до за мене кобног прегруписања унутар Скупштине ССМ, што је господин Мандић као представник Печујско-барањског удружења оберучке прихватио.

На скупштинској седници, на којој сам опозвана са позиције директора СОЦ „Никола Тесла”, као присутан „објективни” новинар, узео је учешће у дискусији, у којој је изнео своје личне замерке на мој рачун, вероватно по принципу да се врати мило за драго.

Када је, након седнице схватио, да је на седници био присутан и Српски екран, такође медиј јавног сервиса, који је снимао цео ток седнице, и да због строгих интерних правила и правилника јавног сервиса може имати проблеме, као последицу своје „објективности”, вршио је притисак на уредништво, да он никако не буде видљив у прилогу, шта више позивао је телефоном и моју пријатељицу преводиоца, да буде сигуран да се нити види, нити чује у прилогу.  

И на крају веома је дегутантно али поучно видети, да баш они причају критички о нашој политичкој култури који су, као људи од пера, можда и најзаслужнији што је она таква каква јесте, нарочито узевши у обзир да сам се ја, све до избора, потпуно повукла из друштвеног живота српске заједнице у Мађарској.

А што се тензија тиче, ја сам и у свом интервјуу рекла да нама никако није у интересу да те тензије постоје, јер одузимају време и енергију од решавања нагомиланих проблема у Самоуправи Срба у Мађарској. Одржавање и поспешивање тих тензија је у интересу оних које желе да докажу да ми нисмо били добар избор. 

Посебно ми је драго, што ће у духу новог приступа уредништва, а насупрот тврдње господина Мандића, у нашем недељнику бити објављено писмо господина Мандића, као и моја рефлексија на то писмо.