СНН Времеплов: На данашњи дан пре 130 година рођен Иво Андрић

Књижевник Иво Андрић, рођен је на данашњи дан 1892. године у Травнику. За роман "На Дрини ћуприја" писац је крајем 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Андрић је први и до сада једини писац са српских и југословенских простора који је одликован тим највишим књижевним признањем.


Основну школу завршио је у Вишеграду, а Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу, у Сарајеву. У октобру 1912. започиње студије у Загребу, одакле прелази у Беч, где слуша предавања из историје, филозофије и књижевности. Због слабих плућа и честих здравствених проблема, писац ускоро напушта престоницу Аустрије и наставља студије у Кракову.

Андрић је као гимназијалац био припадник покрета "Млада Босна" и борац за ослобођење јужнословенских народа из Аустроугарске монархије. Затечен Првим светским ратом, убрзо напушта студије, вративши се у Сплит, где га полиција хапси и одводи у тамницу - прво у Шибеник, а затим у Марибор, након чега му је одређен кућни притвор у Овчареву, из ког прелази у Зеницу. Писац је студије завршио у Грацу. У јуну 1924. године одбранио је докторску тезу "О развоју духовног живота у Босни под утицајем турске владавине", а две године касније постао ванредни члан Српске краљевске академије у Београду. Њен редовни члан био је од 1939. године.

Андрић је иза себе оставио богат књижевни опус. Своју књижевну каријеру започео је као песник - први књижевни рад, песму "У сумрак", објавио је 1911. у "Босанској вили". Током боравка у мариборској тамници интензивно пише прозу, а 1918. следи дело "Екс Понто"”.

После Првог светског рата Андрић се запослио у Министарству спољних послова у Београду. Служба га је у раној фази одвела у посланства у Ватикану, Трсту, Букурешту, Грацу. Радио је у дипломатској служби Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а затим Краљевине Југославије, и у Риму, Марсељу, Паризу, Бриселу, Женеви, Мадриду и Берлину. То је период плодног литерарног стваралаштва и тада објављује збирку песама у прози "Немири" и приповетке "Ћоркан и Швабица", "Мустафа Маџар", "Љубав у касаби", "Мост на Жепи", "Јелена, жена које нема".

Уочи Другог светског рата - 1939. године, због несагласја са политиком власти у Београду, напустио је амбасадорско место у Берлину, вратио се у Београд и посветио писању.

Књижевну величину и признање у свету Андрићу је донео прозни опус: романи "Травничка хроника", "На Дрини ћуприја" и "Госпођица", настали 1945. године, као и роман "Проклета авлија" из 1954. године. За роман "На Дрини ћуприја" писац је крајем 1961. године добио Нобелову награду за књижевност. Андрић је први и до сада једини писац са српских и југословенских простора који је одликован тим највишим књижевним признањем.

Иво Андрић је умро на Војномедицинској академији у Београду 13. марта 1975. године. Сахрањен је у Алеји великана на београдском Новом гробљу. У часу смрти имао је непуне 83 године, а у Андрићевој бележници је остао запис: "Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког 'јавног радника' долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају".

На основу тестаментарне воље писца, 1976. године основана је Задужбина Иве Андрића, која и данас води бригу о пишчевој књижевној баштини. Задужбина сваке године додељује Андрићеву награду за најбољу приповетку или збирку прича написану на српском језику.