СНН ВРЕМЕПЛОВ: Стефан Првовенчани на данашњи дан ступио на престо

На данашњи дан, 25. марта 1196. године, велики жупан Рашке Стефан Немања предао је власт другорођеном сину Стефану, који је 1217. крунисан као први српски краљ (Првовенчани). Најстарији син Вукан је као велики кнез задржао Зету, Требиње, Топлицу и Хвосно, а најмлађи син Растко се замонашио.



Стефан Првовенчани (око 1166. - 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196-227) и први крунисани (овенчани) краљ међу Немањићима, због чега је добио свој општеприхваћени надимак Првовенчани. Он је био други син великог жупана Стефана Немање I, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије.


Постао је велики жупан и владар Србије када је наследио престо на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25. марта 1196. године, а по жељи свог оца, који се тада одрекао власи и замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200). Престо је наслеђен мимо права примогенитуре и после смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је да брани оружјем своја владарска права од старијег брата Вукана, који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик.


Тако је почео грађански рат између браће који је трајао од 1202. године до 1204. године, или до 1205. Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Првовенчани се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царства које су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље.


Независност Србије одлучио је да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно ко је извршио крунисање, он или архиепископ Сава Први. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године.


Мањи део историчара мисли да је било и друго крунисање у мају 1221. године, али постоји и треће мишљење да је крунисање Првовенчаног за краља било најраније на Божић 1219. године. Тако су Срби после краљевина у Захумљу и Зети, добили нови краљевину у својој историји.


Игуман манастира Студеница Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио брату и владару Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава I је отишао у Никеју и из ње донео 1219. године сагласност за самосталност српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.


Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у којем је описао живот и чуда свога оца.


Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава I замонашио је болесног брата пред смрт, која се догодила вероватно 24. септембра 1227. године, а због тога њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.