Срби из Угарске у Украјини

Могли смо приметити током актуелног рата у Украјини да се понекад спомињу тамошња насеља која имају српске називе. То више не изазива чуђење, јер је већ доста писано о томе. Позната је ствар да су се половином 18. века многи Срби населили у део руског царства, који се данас назива Украјина. Међутим, да ипак кажемо пар речи о овој страници наше историје.


Половином 18. века на аустријски престо је дошла царица Марија Терезија, која је своју енергичност и предузимљивост осведочила бројним реформама. Између осталог покренула је реформу Војне границе према Турској у којој су огромну већину војника, и официра чинили Срби. Марија Терезија је Војну границу преуредила организационо, територијално, и статусно. Бројне привилегије које су Срби граничари уживали тиме су доведене у питање.


Из тог разлога велики број граничара се преселио у Русију, са намером да остану и даље професионални војници, али у православној царевини где неће због вере бити дискриминисани. У Русији су Срби радо дочекани, али им је опредељена колонизација у тада забачен крај царства - данашњу Украјину. То је била тек отета земља у ратовима са Турцима, и Татарима. Место крајње незахвално за колонизацију. До скоро дивља степа, слабо насељена, без привреде, путева, и још увек несигурна. Земља стално изложена упадима Турака, Татара, Пољака, и запорошких козака. Ето, на такву су земљу дошли српски војници граничари. Њих можда двадесетак хиљада.


Данас је то велика богата житница, али онда је то било огромно скоро пусто пространство. Ту су Срби подигли своју ,,Новосерпску" и ,,Славеносерпску" насеобину и своја насеља Панчево, Суботицу, Кањижу, Мартонош... Поново су војнички устројени и организовани у своје пукове. Доласком Срба граничара у ове крајеве, повећана је сигурност од упада Турака и Татара, али са друге стране Срби су дошли у сукоб са локалним становништвом у односу на које су граничари били привилеговани.


Срби су добили велике земљишне поседе најбоље земље. Вероватно је да би прилив Срба у ове крајеве наставио да тече да аустријска царевина није забранила ову миграцију. Српски граничарски официри су приликом одласка у Русију настојали да поведу што више својих војника и рођака, јер су довођењем већег броја колониста имали могућност да добију чин више у руској војсци.


Иако је руска страна имала амбициозне планове са српским досељеницима, ова сеоба услед забране из Беча није узела очекивану масовност. Ипак, учинак Срба досељених војника у Русији није мали. Наредних деценија, они су учествовали у многим ратовима, и војним операцијама. Многи Срби официри су стекли легендарну војну репутацију, највише чинове, и одликовања.


Српски генерал Петар Текелија је био тај који је коначно разоружао запорошке козаке и завео ред у средишње крајеве данашње Украјине. Долазак српских војника колониста у овај део руског царства је поспешио даље насељавање и развој ових плодних, али слабо насељених крајева. Међутим, са српског становишта ова сеоба је била штетна за нас, јер је умањила број Срба у матичним областима ( углавном Бачка и Банат), а у новој држави они су брзо нестали путем асимилације. Српске колонисте су надживели само српски географски топоними расути широм Украјине.

Иако је у историографији ова тема већ обрађивана, она заслужује подробније истраживање, јер богате руске архиве то омогућавају. За оне који су тренутно заинтересовани да више сазнају о овој теми препоручујемo књигу Павела Рудјакова, аутора из Украјине под називом: ,,Сеоба Срба у Русију у 18.веку", затим књигу ,,Текелије" аутора Александра Форишковића, као и "Мемоаре Симеона Пишчевића".