Српски и мађарски филмови на фестивалу у Сегедину

Протеклог викенда, у биоскопу „Belvárosi“  у Сегедину, публика је имала прилику да ужива у пројекцијама филмова младих аутора из Србије и Мађарске, који су у оквиру филмског фестивала „Жигмонд Вилмош“ представили своје најновије кратке игране и документарне радове.

Ови догађаји били су део пратећег програма фестивала, реализованог у оквиру пројекта „Film Art For All“, уз подршку Интеррег ИПА програма сарадње Мађарске и Србије. Пројекције су биле бесплатне, а сала попуњена публиком разноврсног профила — од студената и љубитеља филма до професионалаца. Посебно се осетио ентузијазам због присуства самих аутора, који су после пројекција разговарали са гледаоцима. Управо та непосредна размена мишљења и искустава представљала је један од највреднијих аспеката читавог програма.

Филмски викенд у Сегедину обележиле су приче младих аутора које су, свако на свој начин, проговориле о породичним односима, губицима, машти, рату и љубави. Уметници из Србије били су видљиви и присутни — не само кроз своја остварења, већ и лично, у разговорима са публиком након пројекција.

Посебну пажњу изазвао је филм „78 дана“, Eмилије Гашић, који прати три девојчице у време НАТО бомбардовања 1999. године, док кроз своје видео дневнике бележе и граде сопствени свет у сенци рата. Тихи, али дубоко емотиван филм оставио је снажан утисак на гледаоце.

„Топли филм“ редитеља Драгана Јовичевића, који је приказан првог дана програма, доноси хумористички обојену, али озбиљну истраживачку причу о приказу ЛГБТК+ заједнице у медијима и филмовима социјалистичке Југославије.

Аутори — млади српски документаристи — приступили су теми креативно, користећи архиву, поп-културу и лична сведочанства како би расклопили један невидљиви део колективне историје. Српску продукцију представљао је и поетични филм „Сунце никад више“, Давида Јовановића, о одрастању у индустријском градићу и снази дечје маште која помаже да се носимо са суровим стварностима.

Велики утисак оставио је и филм „Сањалице“ Владимира Петровића, документарни омаж једној од првих женских рок група у комунистичкој Југославији. Основана у Београду, ова несвакидашња женска формација донела је другачији звук и енергију у време када су музички и родни конзервативизам често одређивали границе онога што је „прихватљиво“. Филм је, осим културне, имао и едукативну вредност, подсетивши гледаоце да је борба за глас жена у уметности трајала (и траје) много дуже него што се обично претпоставља.

Мађарске продукције су донеле другачије тонове: „Minden rendben“ (Све је у реду) бавила се моралном дилемом оца који открива да му је син крив за несрећу, док је филм „Kaktuszember“ (Човек кактус) био мелодрамски осврт на љубав и усамљеност, испричан кроз поетски наратив.

Поред пројекција, одржане су и едукативне активности и професионални сусрети између представника партнерских организација, током којих се разговарало о наставку сарадње и размени младих стваралаца. Присутни су имали прилику и да погледају виртуелни филм о животу Жигмонда Вилмоша, снимљен специјално за сегедински фестивал, уз демонстрацију нове генерације VR наочара.

Пројекат „Film Art For All“ наставља се овог лета у Србији, где ће српски и мађарски уметници учествовати у програмима Европског филмског фестивала на Палићу и филмског фестивала „21114“ у Новом Саду. Програм у Сегедину још једном је показао да филм може бити више од уметности — простор сусрета, дијалога и заједничког израза преко граница, као и  колико је важно пружити простор младим ауторима да проговоре, али и колико је култура — и посебно филм — снажан мост између суседа.