Угао уредника: Ко то (не) жели мир?

САД, као кључни партнер Кијева, формално подржавају дипломатско решење сукоба Русије и Украјине, али у пракси снабдевају владу Зеленског обавештајним подацима, наоружањем и технологијом потребном за операције попут ове с почетка јуна. Може ли се онда Америка сматрати неутралним посредником? Тешко.

У ноћи између 1. и 2. јуна 2025. године, Украјина је извела до сада најмасовнији напад дроновима на територију Русије. Операција под називом „Паукова мрежа“ је обухватила пет руских војних аеродрома и била је усмерена на руске стратешке бомбардере, носаче нуклеарног оружја. Уништено је или тешко оштећено неколико летелица, са значајним последицама по оперативну способност руских ваздушно-космичких снага.

Напад је уследио само неколико сати уочи директних преговора између Русије и Украјине, који су одржани у Истанбулу. Да ли је то био покушај Кијева да ојача своју преговарачку позицију или проста саботажа преговора, било од стране самог украјинског врха, било од стране њених савезника? У сваком случају, Русија није насела на провокацију, и није реаговала противнападом, бар не за сада. Сам сусрет је, међутим, завршен без значајнијих резултата, са новим тензијама. Све ово отвара дубље питање: ко то, уопште, жели мир?

Европска унија, која је уложила милијарде у наоружавање Украјине и прекинула вишедеценијску енергетску сарадњу са Русијом, нашла се у замци сопствених одлука. Мир који би подразумевао одрицање Украјине од Донбаса и Крима значио би политички пораз европских лидера који су обећавали подршку „до коначне победе“. За многе би то био крај политичке каријере, признање погрешне стратегије, уз могући губитак унутрашње стабилности. Геостратешки гледано, Европска унија би постала много мање значајан играч на међународној сцени.

САД, као кључни партнер Кијева, формално подржавају дипломатско решење, али у пракси снабдевају Украјину обавештајним подацима, наоружањем и технологијом потребном за операције попут ове с почетка јуна. Може ли се онда Америка сматрати неутралним посредником? Тешко. Имајући у виду њену геостратешку добит – ослабљену Русију, јачање НАТО-а и контролу над европским енергетским токовима – могло би се закључити да је продужетак рата прихватљив сценарио за многе јастребове из Вашингтона.

Али интереси нису само политички и геополитички. Ту су и они лични, финансијски. Комплекси војне индустрије у више земаља бележе рекордне приходе. Рат значи посао. Све док се уништава – мора се обнављати, допремати, производити. Мир значи губитак тржишта.

На крају, ту је и најтрагичнија препрека миру: људска душа рањена ратом. У братоубилачким ратовима, као што је овај (или онај „наш“, у бившој Југославији) непријатељ није непознати странац. Он говори истим језиком, дели исту историју, често и исту веру. Управо зато мржња бива дубља, личнија. Гнев, туга, жеља за осветом – све то одржава рат чак и онда када политика и дипломатија траже излаз из сукоба. Због тога је овакве ратове много лакше започети него окончати.

Због све јаснијег засићења на обе стране фронта, могућности за мир постоје, али су ограничене бројним факторима. Са украјинске стране, кључна препрека је страх од унутрашње политичке дестабилизације у случају територијалних уступака. Са руске стране, компромиси се виде као слабост, и то у тренутку када руска јавност види шансу за остварење свих циљева зацртаних у "специјалној војној операцији".

У том контексту, важно је понашање спољних актера. Европска унија би морала да преузме већу дипломатску иницијативу уместо некритичке подршке Украјини „док год буде потребно“, док би САД, ако заиста желе да посредују, морале да обуздају војну ескалацију, пре свега у домену далекометног оружја и оперативне обавештајне подршке. Без тога, Русија нема подстицај да преговара.

Ако до мира не дође у наредним месецима, сукоб може прећи у нову, још опаснију фазу. Потенцијална руска употреба тактичког нуклеарног оружја, додатна мобилизација у Украјини, директнији сукоби на границама НАТО-а или дестабилизација Молдавије и Балкана, све су то сценарији који се више не могу искључити. Истовремено, наставак рата значи и наставак економског исцрпљивања Европе, као и постепено гурање Русије у све чвршћи савез са Кином.

У овом тренутку, питање мира није више ствар добре воље, већ стратешке рационалности. Што се дуже одлаже, цена ће бити већа, не само у животима и разореној инфраструктури, већ и за будуће генерације, које ће одрастати у подељеном, осиромашеном и трајно милитаризованом свету.

Милан Степанов