Шандор Василије Јосаи: Православни иконопис ме је заробио за цео живот

Шандор Јосаи, иконописац из Вашархеља (Hódmezővásárhely), без обзира да ли ради са дрветом или слика, православним иконописањем бави се од осамдесетих година прошлог века. Иако то није био његов првобитни избор, сусрет са православном литургијом, магичност и лепота црквеног сликарства окупирали су његову уметничку имагинацију до те мере да је иконописању посветио целу своју професионалну каријеру.

Бројне изложбе у земљи и иностранству, континуирани педагошки рад и присне везе са српском заједницом, само су неке од особености овог несвакидашњег уметника, који, иако  је у позним годинама, сваки дан започиње и завршава у свом атељеу.

Када и како сте се сусрели са православљем и православним иконописом?

Постоје три начина како то може да се догоди. Један је када се неко роди у православној породици. То је најприроднији начин. Други до икона долазе преко религије. Код мене се десило сасвим супротно. Као гравер у фабрици порцелана „Алфелд”, 1968. сам послат на студијско путовање у Бугарску и сасвим случајно сам доспео у катедралу Свете Софије. Пре тога ништа нисам знао ни о православљу, ни о иконама, јер сам по рођењу крштен као римокатолик. Имао сам срећу да се у цркви служила литургија. Ушао сам и угледао иконе. То је био утисак који не може да се пореди ни са чим. Као када одеш у пустару па те ухвати олуја, нема ти спаса, не можеш се сакрити, ништа, готово. Заробљен за цео живот. Касније сам свесно тражио цркве у којима се тако нешто могло видети. Ја сам тип уметника кога не задовољава да само наслика једну икону. Занима ме зашто је таква, како и због чега је настала. Увек сам накнадно проучавао и читао све што сам на ту тему могао да пронађем. Схватио сам шта је у ствари најинтерсантније у тим библијским причама и како се оне повезују.

У међувремену сте прешли у српску православну веру. Како се то догодило?

Игром случаја сам доспео и у нашу цркву у Вашархељу, која је тада била у страшном стању. Касније је предивно обновљена. Kада сам ушао унутра, све је још увек било запуштено. Затекао сам у њој свештеника, оца Павла Каплана, који је у то време био парох српске цркве у Сегедину. Спријатељили смо се и много смо разговарали. Свидело ми се како је говорио, причао и цело то окружење. Све је било једна целина и једном сам му рекао да бих се радо преобратио. Одговорио ми је да са тим неће бити проблема, пошто сам већ крштен и кад сам се преобратио добио сам име Василије. Тако сам постао члан српске црквене заједнице, која ме је, хвала Богу, дочекала са великом љубављу. И дан-данас ме радосно примају и трудим се да то максимално заслужим. Између осталог, српској црквеној заједници могу да захвалим и то што сам 15. марта прошле године добио од града признање Signum Urbis Honorantis.

С обзиром на строга канонска правила, на који начин сликате иконе и у чему се огледа њихова оригиналност?

Најпре су ме освојиле приче, јер иконопис је у ствари комплетан систем симбола. Посматрајући из тог аспекта, потпуно је свеједно да ли је реч о грчкој, руској, или српској икони. Дакле, суштина је да то не треба третирати као да је неко конкретан. Ради се о симболичном протагонисти једне приче, пример за то шта, како и зашто треба радити. Свети Јован Златоусти, велики, робустан епископ, предложио је на пример, да се насликају слике, јер је схватио да обични људи нису способни за апстракцију. Ако не постоји разумевање за то о чему се у литургији ради, онда цела ствар нема ефекта.

Лаик мисли да је икона само икона. Али то није истина. Иконе носе типичан карактер свог творца. Волим да моја икона буде потпуна и правилна. Поред историје иконографије, предавао сам историју религије и анатомију. Посебно анатомију главе, јер је било оних који су замерали: ,,То је само икона, чему онда?” Кажем: ,,Размисли шта радиш кад сликаш икону. Представљаш једног човека. Није битно да ли је у питању симболична фигура или стварна, жива особа. Свеједно je. Очи треба да буду тамо где им је место. Јер, шта је суштина иконе? Стварање контакта. Kада је могуће да двоје људи разговарају и успостављају контакт? Ако се гледају у очи. Видим му очи. Остало је већ замагљено.” Ето, због тога је важно да ме икона којој се молим, гледа. Да можемо да разговарамо. Али ако нема очи, онда не можемо да разговарамо. Са слепим човеком се не може разговарати, односно да се боље изразим, није лако. Из мене, некако, увек избије уметник. Истина је када се каже да је иконописац продужена Божја рука, значи само средство да настане једна икона. Никад се на њој не потписујем, али на полеђини да, ако неког интересује, погледаће.

Више од три деценије бавили сте се педагошким радом, обуком будућих иконописаца у оквиру иконописачке радионице ,,Свети Лука”. Каква су Ваша искуства из тог периода?

Имао сам Круг пријатеља иконописаца „Свети Лука“. То је био кружок за иконопис. Учио сам их сликарству тридесет две године. Били су то људи различитих генерација и занимања. Имали смо бројне, успешне изложбе широм Мађарске. Према легенди, Свети Лука је био први иконописац који је насликао Маријин портрет у три главна типа.

Први је сам знак, где Марија стоји у молитвеном положају, са Исусом у медаљону на грудима, у првосвештеничкој одежди и благосиља обема рукама. Други тип је Богородица Елеусинска, јер у овој икони осећам бескрајну унутрашњу љубав која постоји између мајке и њеног детета, а ова икона то дивно изражава. Трећи, главни тип је Богородица Одигитрија, када на другој икони Исус заправо открива мајци како ће се његов живот трагично завршити. Наравно, то девастира Марију, али када прође траума, она држи дете у наручју и руком показује на њега, ето, он ће бити ваш Спаситељ.

У којим српским црквама у Мађарској могу да се виде Ваше иконе?

У првом реду овде у Вашархељу, затим сам рестаурирао иконе у дешчанској српској цркви, има их и у српској цркви у Мајшу. У згради Српског културног центра ,,Коло” у Морахалому, у правосланој капели насликао сам 12 икона као прилог једне веома драге породице.

Велики број мојих икона налази се у иностранству с обзиром да сам 15 година излагао у Немачкој и држао сам курсеве иконописа. Ма колико да је чудно, посебно сам поносан и на то да су још на самом почетку мог иконописачког рада за римокатоличку цркву у Барчу такође наручили пет, шест икона.

На чему тренутно радите?

Тренутно радим на икони Светог Трифуна, заштитника винограда. На Балкану, све до Барање, веома је поштован. Празнује се средином фебруара, јер тада на Балкану почиње обрезивање грожђа. И лик и тема су ми се јако допали. На једној руци му седи птица. Ни до данас нисам успео да откријем њену улогу. Са друге стране је огроман, леп грозд,  као главни предмет заштите, о чему ова икона и говори.

Разговор водила: Снежана Миливојевић