ЉИЉАНА ТЕРЕНТИЋ: "КОСМАЈСКА ДУША" - прва награда на конкурсу СНН-а "Милован Видаковић"


У близини „Вилиног корита“, у хладу старог храста, седе два пријатеља и причају о прошлим временима. Чека их пут до манастира Тресије и треба предахнути. Данас је Јовањдан и сунце некако другачије сија поигравајући на ведром небу изнад Космаја. Нижи човек, ослоњен на стабло храста рашири руке и са осмехом рече:

„Е, мој пријатељу, ово су Неменикуће, моје родно село. Много сам ти пута о њему причао док смо били у Пешти. Доста се тога изменило, дошла су друга времена. Моја кућа не постоји. Сад је ту друга кућа, други људи, ни трага од наше сиротиње. Ништа наше нема осим овог Вилиног корита, али је село остало у срцу. Дођем ти ја овде добри мој Димитрије, да ме жеља мине, да обиђем стазе свог детињства. Душа се овде вије од Јовањдана до Петровдана. Свака стопа ме подсети на оца Стевана, мајку Станку, на браћу и сестре. Као да видим стрица Апостола са лулом у устима. Нећу заборавити јесен 1787-е, када је цело село, џомбастим путем кренуло у збег, на Космај. Још осећам мирис папрати и суве траве док смо се пробијали кроз шуму. Саплитао сам се о корење што је вирило из земље, журећи да не заостајем за својима. Давно то беше, драги Давидовићу, а вредно је сећања!“


Његов сапутник, човек рошавог лица и уредно поткресаних бркова, пажљиво је слушао пријатеља. Загледан у врхове Космаја, са сетом изговори:

„Мене, драги Видаковићу, теши што моја родна кућа у Земуну још постоји. Када је погледам, врате се сећања на мајку и оца проту, како се моле испред иконе. Сећам се кад сам ти се заклео пре него што сам запросио Савку, да ћу деци дати имена јунака из твојих романа. Сину дадох име Светозар, испуни ми се жеља, али моја Савка се представи Господу одмах после порођаја и не дочеках да имамо 'ћер Драгињу. Нисам могао сам да живим, те се поново ожених и добисмо 'ћер. У знак сећања на мученицу што испусти душу на порођају, дадох јој име Савка. Жао ми је што не усвојих једну девојчицу, па да јој дадем име Драгиња, а требао сам и још једно мушко, па да га назовем Чедомиљ, као што уради твој јунак Љубомир Соколовић у Јелисијуму“.


Димитријеве очи као да су биле осетљиве на светлост па је „чкиљио“, а из њих је избијала сета и жал због неучињеног. Погледа пријатеља па настави: „Ово село има душу Миловане, видим како одише лепотом. Драго ми је што се одржавају Видаковића дани, између два велика празника.


„И мени је драго што ме се народ сећа. Само имам велику жал, драги Димитрије. Волео бих да ми кости почивају баш овде, испод старог храста код Вилиног корита, а не тамо у Пешти, где је гробља преоравају. Тамо о мом постојању говори само мермерни крст што га подиже Матица српска, а знам да ми је овде место! Твоје кости почивају на старом гробљу у Смедереву, гроб ти је поред цркве посвећене Успењу Пресвете Богородице, милује их мирис тамјана. А ја желим да ми кости буду тамо где ми душа обитава, мој Димитрије!“, рече Милован и заплака се.