На данашњи дан рођен је Милутин Миланковић (Даљ, 28. мај 1879 - Београд, 12. децембар 1958), српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука и промотер науке.
Ванредни професор примењене математике био је од 1909. до 1920. године, док је као редовни професор небеске механике радио од 1920. до 1955, на Универзитету у Београду. Био је декан Филозофског факултета школске 1926/27, пионир у ракетном инжењерству, потпредседник САНУ у три мандата - почев од 1948, дописни члан ЈАЗУ у Загребу од 1925, директор Астрономске опсерваторије у Београду од 1948. до 1951, члан и реоснивач Комисије 7 за небеску механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. итд.
Милутин Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље” који карактерише све планете Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење Земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама њеног положаја у односу на Сунце; данас познато као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости Земље, као и климатске промене на Земљи које се могу очекивати у будућности.
Милутин Миланковић је основао планетарну климатологију, израчунавањем температурских услова у горњим слојевима Земљине атмосфере, као и температурске услове на планетама унутрашњег Сунчевог система (Меркуру, Венери и Марсу), те Земљином природном сателиту - Месецу. Поред тога, Миланковић се у геофизици сматра коаутором теорије тектонских плоча, и то са својим радом Померање Земљиних обртних полова.
Као аутор или коаутор, регистровао је осам патената, у периоду 1905-1933. Током професорске каријере остао је веран свом првом животном позиву - грађевинарству, па је радио као конструктор, статичар и супервизор на целом низу грађевинских објеката од армираног бетона широм Југославије. Тако је и већина његових патената везана за ову област.