На данашњи дан 1857. године у банатском селу Орловату, у свештеничкој породици, рођен је велики српски сликар Урош Предић. Од ране младости, па до своје смрти живео је за уметност.
Када је Урош Предић саопштио да жели да се посвети сликарству, отац га је питао шта ће да ради када му у старости ослаби вид и задрхти рука. „Ништа! Онда не марим ни да живим“, одговорио је Урош.
Као осмогодишњак у школи је насликао Светог Николу и награђен хонораром који је изгубио на путу за Бечкерек где је намеравао да купи сликарски материјал. У гимназији у Панчеву као најбољи цртач вршио је коректуру уместо професора.
Са 19 година уписао је у Бечу Сликарску академију. Од друге године студија, па до 1883. године, када је добио место асистента примао је стипендију Матице српске из Шифмановог фонда.
Био је члан Српског ученог друштва, Српске краљевске академије и САНУ. Један је од оснивача и први председник Удружења ликовних уметника Србије. Сам је свој живот назвао аскетским. Када му је 1936. понуђено да буде председник Матице српске, са скромношћу која му је била својствена, захвалио се због старости.
Говорио је неколико језика (немачки, француски, енглески...) и преводио српске песнике на стране језике и стране књижевнике на српски језик. Због дивљења према Дантеу научио је италијански, па је и у дубокој старости знао напамет скоро целу Дантеову „Божанствену комедију”.
Аутор је великог броја иконостаса, портрета и слика са мотивима из прошлости нашег народа. Говорио је да „без заштите општег добра не може бити ни индивидуалне среће и напретка.” Била му је намењена гробница у Алеји великана у Београду, али је његова последња жеља била да буде пренесен у родни Орловат и сахрањен поред своје мајке.
Предићев легат се од 1954. чува у Народном музеју у Зрењанину. Добитник је неколико важних одликовања, међу којима су бронзана медаља на Светској изложби у Паризу 1889, Орден Светог Саве I реда који је добио 1925, Орден заслуга за народ I реда 1950, а још током студија у Бечу 1879. добио је Гундлову награду...
Ни у позној старости није престајао са радом. Михајло Пупин пише му из Америке 20. септембра 1934: „Не могу доста да се надивим твојој физичкој и душевној снази која се изражава у твоме уметничком раду. Човек који у твојим годинама још тако дивно одржава свежину и ума и тела није створен из обичне материје.“
„По мом рачуну, настаје сваким даном не само ново столеће, него читава нова вечност, док у исти мах престаје по једно старо столеће, стара вечност. Ја се осећам дакле не само у простору као средиште ове васионе, него и погледом на време ја стојим увек у среди између две вечности.“ (Урош Предић)
„Штујући ауторитет великих претеча, који су својим делима дали норму признавању и непремашену кроз дуги низ векова, ја сам се трудио да им се приближим у отмености схватања, у искрености осећања, у тачности опажања и у верности приказивања природе у слици, а нарочито човека и његове душе.“ (Урош Предић)