Српски народ данас прославља Светог Саву, првог српског архиепископа и просветитеља. Савиндан се обележава као школска слава у свим српским школама, где се не одвија настава већ се сече колач и припређује пригодна приредба.
Свети Сава је рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање и млађи брат Вукана и Стефана Првовенчаног. Од оца је добио на управу Захумље, али је његов животни пут био другачији од оног који су му наменили родитељи. Од раног детињства, показивао је љубав према књизи и житијима јужнословенских пустињака. Помагао је сиромашне и поштовао је монахе. Побегао је са двора са 18 година и примио монашки чин и име Сава. Стефан Немања је покушао то да спречи, али није успео. Касније током свог живота, схватио је синову одлуку, и сам се приближивши Богу.
На сајту СПЦ стоји:
„Стефан Немања, који је монаху Сави слао богату материјалну помоћ за светогорске манастире, замонашио се, пошто је предао престо сину Стефану. Kао монах Симеон, придружиo се најмлађем сину у манастиру Ватопеду, чији су велики добротвори убрзо постали. Они, затим, обновише напуштени и опустошени манастир Хиландар, који је византијски цар Алексије Трећи предао Србима у власништво. Хиландар је све до 18. века био највећа српска школа и расадник наше духовности, просвете и културе.”
Свети Сава у чину архимандрита се 1207. године са моштима Светог Симеона Мироточивог вратио у Србију како би у манастиру Студеница помирио завађену браћу Стефана и Вукана. Након тога је радио на просвећивању српског народа, организацији и развоју СПЦ. Био је просветитељ, духовник, државник и учитељ.
„На празник Успења Пресвете Богородице, 15. августа 1219. године, у Никеји патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора I Ласкариса хротонише Саву за првог српског архиепископа. Од тада је Српска Православна Црква аутокефална, са благословом да српски архиепископи могу да примају посвећење од сабора својих епископа. Исте године, на сабору у манастиру Жичи који је постао седиште самосталне Српске Цркве, Сава од својих најбољих ученика изабра и посвети неколико епископа и разасла их у епархије широм отачаства. У Србији подиже многе цркве, манастире и школе.”
Свети Сава је два пута путовао у Свету Земљу. Године 1234. кренуо је на друго поклоничко путовање, али се у повратку упокојио у Трнову у Бугарској 1235. Његове мошти је уз највише почасти у манастир Милешеву пренео краљ Владислав 1237. „Присуство његових светих моштију имало је за сваког Србина изузетан духовни, али и политички значај, а нарочито у време турског ропства. Ни једна личност код Срба није толико уткана у свест и биће народа као личност Светога Саве. Пример за то су устаници у Банату са краја 16. века, на челу са вршачким владиком Теодором. На устаничком барјаку била је извезена икона Светог Саве. Срби су устали против тираније турских власти, али је убрзо уследила одмазда. Године 1594. на Врачару у Београду, Синан паша је на ломачи спалиo Савине свете мошти. Предање каже да су дим и пепео са те ломаче развејали огањ благодати Христове у све српске земље и у све српске душе.” На месту где су спаљене мошти Светог Саве сада се налази Храм Светог Саве.
Књижевни рад Светог Саве је веома обиман. Написао је три типика: „Карејски типик”, „Хиландарски типик” и „Студенички типик”, у сврху организације манастира. На почетку „Студеничког типика” описао је живот ктитора тог манастира Стефана Немање. „Житије Св. Симеона” се касније издвојило и осамосталило и сматра се најважнијим делом Светог Саве. Под утицајем ове биографије развио се потпуно самосталан књижевни род житија (биографија) српских владалаца и светаца.
Свети Сава је написао и дела: „Служба Светом Симеону”, „Посланица игуману Спиридону” (прво сачувано приватно писмо у српској књижевности), „Устав за држање „Псалтира” и „Номоканон” или „Законоправило” (обиман зборник црквених и световних закона и прописа), „Синодик православља”, „Номоканунац” (мали Номоканон),„Света словеса Светога Саве”, „Благодарна молитва за цара Калојана”, „Завештање сабору отачаства свога”, „Предсмртно завештање Светога Саве”, „Похвала Светом Симеону”, као и многе посланице и беседе.
О животу Светог Саве писали су Теодосије и Доментијан, али постоје и многе издвојене приче, легенде, беседе и песме инспирисане његовим ликом и делом. Претпоставља се да је „Химна Светом Сави” настала или крајем 18. века или у периоду 1804‒1817. године. Оригиналан рукопис није сачуван, него само препис из 1832, а аутор је остао непознат.
На сајту Храма Светог Саве стоји:
„Светосавска химна је прва српска химна новог века, будући да у ранијим временима такав жанр националне химне није био познат. Аутор текста је непознат. На основу текста химне у којем се од српских земаља помиње Срем, и на основу анализе стила текста претпоставља се да је настала у Срему и да је њен писац био монах. Приписивана је дуго Васи Живковићи, свештенику из Новог Сада, вероватно по инерцији, јер је он аутор и других химни. Као аутори су помињани још и Павле Стаматовић, Јован Григоријевић, обојица свештена лица. Први нотни запис Светосавске химне забележио је Корнелије Станковић 1858. године после прославе Светог Саве у Бечу. Касније су своје музичке верзије урадили Мокрањац, Јенко и Крстић.”