Десет векова српске књижевности

У шеснаестом колу антологијске едиције „Десет векова српске књижевности” Издавачког центра Матице српске недавно је објављено једанаест књига. Oво 16. коло биће представљено у среду, 4. јуна, у малој сали Коларчеве задужбине, у 19.30 сати.

У тој едицији је досад објављено стотину и шездесет свечано опремљених књига, како наглашава академик Миро Вуксановић, главни уредник ове едиције.

„Ново коло, као и свако у досадашњим годинама од 2010, изашло је у пролећне дане, али и различито је од свих ранијих. Тој разлици први убедљив знак даје ’Историја српске књижевности’ професора Јована Деретића. Професор Деретић је до сада једини писац историје српске књижевности, од њених почетака у народним причама и стиховима, од средњовековног времена до краја двадесетог века. Прву верзију те знамените књиге објавио је Деретић кад није имао ни пуних 50 година, касније додавао важне делове, успевао да стиже време, све док није у пуној стваралачкој снази покошен жестоком болешћу. ’Историју’ Јована Деретића, у три књиге, с пропратним текстовима Горана Максимовића и Мила Ломпара, сада су читаоци добили у пречишћеном издању с великим именицима у литератури и регистру”, истиче Вуксановић.

Сада, у шеснаестом колу, уз Деретићеву синтезу, штампана је и једина целовита ’Историја дубровачке књижевности’, академика САНУ Злате Бојовић, опремљену огледима академика АНУРС Бранка Летића и професора Славка Петаковића.

„Затим, први пут у миленијумском захвату, у једној антологијској књизи, сабрани су примери српске сатире и афоризма од народне књижевности до наших младих савременика, од шаљиве приче о попу који се топи, али не даје руку спасиоцу, од поуке ’Кад султан назебе, раја кија’, од Орфелина, Вука и Доситеја, ’Главе шећера’, ’Вође’ и ’Мртвог мора’ до Виба, Душка, два Милована и Бране, Баљка и Весне која је написала: ’Свако носи свој крст, а неки и читава гробља.’ Тако обухватан и замашан избор годинама је радио професор Јован Љуштановић (1954–2019), а подухват преузела и завршила Љиљана Пешикан Љуштановић. Осим њихових огледа који осветљавају дуг временски период и читаве букете аутора у антологији је и студија Мирослава Егерића о српској сатири скорашњег времена”, објашњава академик Вуксановић, додајући и то да је млади професор Бранко Вранеш из свестраног опуса Слободана Јовановића тематски сложио безмало све књижевне огледе, осврте, приказе, рецензије и есеје, укључив и познати спис о српском „културном обрасцу” који почиње реченицом: „Култура је шири појам и од науке, и од уметности, и од политике.” О књижевним пословима и „београдском стилу” Слободана Јовановића Вранеш је одабрао поучне текстове Јована Скерлића, Живорада Стојковића и Душана Иванића.

Ту су затим и избор прозе Воје Чолановића, са тумачењима, „Огледи” Сретена Марића, које је у „нов поредак” увела Горана Раичевић и поводом њих изабрала есеје Светозара Петровића и Јована Христића, који су и марићевски у исти мах.

„Подесно је кад већ помињем сродности да кажем да је у шеснаестом колу књига Светислава Стефановића и по жанровима њему блиског Ранка Младеновића. Предговоре о њиховим песмама, есејима, књижевним критикама и ’драмским гаткама’ написала је Драгана Бедов, а да би све било у природном оквиру, унела је и огледе Димитрија Митриновића, Предрага Палавестре и Миливоја Ненина. Када је својевремено Драгиша Витошевић објавио антологију ’Орфеј међу шљивама’, као чудо су деловали изворни стихови чији су аутори познати. Из тог цветника смо одабрали најпознатијег – Добрицу Ерића, најтрагичнијег – Србољуба Митића и најлиричнију – Милену Јововић. Њихову књигу је приредила Јелена Марићевић Балаћ. Вешто је уснопила оно што им је заједничко, у избору стихова указала и на разлике, да би све завршила записима Витошевића, Драгана Лакићевића и Јоване Дишић”, запажа академик Вуксановић.

Шеснаесто коло у антологијској едицији „Десет векова српске књижевности” заокружују романи „Бициклисти” и „Успон и пад Паркинсонове болести” Светислава Басаре. Књигу је приредио Драган Бабић, а у њој о Басари пишу и Маја Рогач и Александар Јерков.

Извор: Политика