„Калдрма” Драгана Јаковљевића представљена на два језика

Када се сједине оштро око приповедача и вештина да се виђено и доживљено пренесе на папир, настаје магија Јаковљевићевих суптилних, а опет опомињућих прича, од којих свака нуди поуку или мудрост, за богатији живот у садашњем тренутку. И о томе је, поред осталог, било речи на српско-мађарској промоцији нове збирке прича Драгана Јаковљевића.

Понекад се чини да нам се живот дешава у неким кружним циклусима и у исто време, датумски, нађемо се на месту на ком смо већ били. То се управо десило са промоцијом књиге „Калдрма”, Драгана Јаковљевића, о чијем представљању у Културном центру „Српски венац” смо недавно писали. Наиме, пре тачно три године, као културно дешавање које претходи Ју-партију, одржана је промоција збирке прича „Тајне Павлове улице”, од истог аутора.

Сада, 10. маја, као увод за најновији Ју-парти, одржана је промоција Јаковљевићеве најновије збирке прича. Баш као и онда, и сада су се на сцени нашли аутор збирке Драган Јаковљевић, у улози преводиоца са српског на мађарски била је Анамарија Новаков, а у улози модератора Драгана Меселџија. Ове вечери, нови на сцени био је и матурант Павле Мацановић, који је тога дана на свечаности опраштања матураната у СОЦ „Никола Тесла”, проглашен за Ђака генерације.

Присутне је поздравио домаћин ове манифестације Вилмош Шимон, који је изразио задовољство због поновног гостовања Драгана Јаковљевића и представљања његове књиге. Поздравио је добро познату екипу, а публици представио и госта-матуранта.

У опуштеном разговору на сцени, публика је имала прилику да сазна нешто више о овом делу, пишчевој инспирацији, стварању и будућим плановима. Свакако је споменут и Мики, хавански бишон, ауторова тиха пратња на путовањима и стална подршка која, како Драган каже, неретко на друштвеним мрежама сакупи изненађујуће много лајкова.

Павле Мацановић је у току вечери са много емоција прочитао три приче из ове збирке, које су, како су присутни на крају вечери рекли, оставиле утисак на њих, презентовањем свакодневних, обичних и мање обичних ситуација које се дешавају нама или људима око нас, изнетим емоцијама писца, његовим промишљањем вешто пренетим на читаоце, као и емоцијама и борбама препознатим у свету око нас.

Када се сједине оштро око приповедача и вештина да се виђено и доживљено пренесе на папир, настаје магија Јаковљевићевих суптилних, а опет опомињућих прича, од којих свака нуди поуку или мудрост, за богатији живот у садашњем тренутку.

Анамариjа Новаков се одлично снашла у захтевној улози симултаног преводиоца и трудила се да у преводу пренесе суштинску нит у излагању аутора, иако сама каже да је то за њу велики изазов, јер треба да "каналише" и све те осећаје уз превод, који аутор кроз своја дела шаље читаоцима, да би све то имало правог смисла:

- После три године било је право узбуђење опет се наћи с истим друштвом. За мене је ово била права носталгија. Уствари, имала сам осећај као да нисмо ни устајали од тог стола, него смо наставили причу тамо где смо претходно стали - рекла је Анамарија Новаков за наш лист

Д. М.