Пештарења: Годишњица једне љубави

Преостала зрнца у горњој половини пешчаног сата мога живота подсетила су ме да је управо ових дана пре 30 година његов корисник (никако власник) стигао у Будимпешту, понет уверењем да је могуће живети од заљубљености у китњасте фасаде, заносне булеваре и романтичне уличице града на обалама велике реке.

Данас, толико година касније, знам да је то могуће, јер ја још од оног давног пролећа само од тога и живим. Све што се у међувремену догађало и што никада нисам успео да сместим у један људски живот, јер је он по својој природи скучен, било је у служби снажења крила те љубави.

Будимпешта и ја смо једно другом дали много онога што заувек остаје само наше и понешто што ће, можда, једнога дана значити неким другим људима, нама непознатим. Редови намењени њима су се низали све ово време и не видим да ће скоро бити другачије.

Писање је и пре Будимпеште било моја потреба, али ми је након упознавања са њом постало јасно да је то моја судбина. Кад год бих исписивао последње странице неке приче, есеја или књиге, моја срећа бивала је неизмерна, иако сам добро знао да ће ми се ускоро догодити оно што се већ дешавало и мојим претходницима. Та последња тачка уводи пишчево дело у свет заогрнут плаштом растанка. То су тренуци када речи постају спремне да живот наставе без оног ко их је зачео. Тако сам остајао без њих.

Године су пролазиле и никада се томе нисам успротивио, нити сам ма шта питао. Правила те игре учио сам брзо и чврсто их се држао. Другачије се није ни могло. Свака моја наредна реч, свака страница и књига, преваљивале су исте путеве од мога ума до свог света зрелости, а потом ме увек враћале на почетак, оној претећој белини празне хартије, на којој су се само назирали обриси будућих људи, њихових мисли и станишта. Увек их је изнова требало окупити и удахнути им литерарни живот, по мери коју не очекују. Моћ да своје ликове чиним мање или више лепим, мудрим, духовитим или срећним, била је тренутна. Завршавала се брзо, после чега је било немогуће учинити или рећи било шта у њихову одбрану, чак и онда када сам гледао како ме издалека дозивају и мимиком питају шта да учине.

Али, Будимпешта ми није даровала само време, инспирацију и снагу потребну за писање. Доносила је и испред мене просипала прегршти лепих тренутака, вредних сећања и оних који то нису. Много је људи од тада прошло кроз мој живот. Улазили су каткад по позиву, али чешће без њега и задржавали се онолико дуго колико смо били у стању да једни у другима пробудимо оно најбоље.

На крају, ипак, остају ретки, али драгоцени. Препознајемо их по томе што ћутање у њиховом присуству лишено осећања непријатности. Не жалим за пријатељствима која су престала да постоје, јер сада знам да их никада није ни било.

Драган Јаковљевић