Пештарења: Месец уздаха и наде

Мај је месец који у наше животе не улази бучно. Најпре се дуго прикрада, а онда нам се придружује подједнако тихо, уз прегршт мириса и боја у наручју. Личи на песму која најпре задрхти у тишини, а затим се шири међу крошњама, низ гране, реке и међу ребрима земље. Јер, мај је месец који не корача. Он клија и све што дотакне проговори неком од његових боја.

У мају сунце више не сија, већ милује и љуби, али нежније него лети и не тако стидљиво као за ретких зимских сунчаних дана. Његова мекана светлост увек ме подсети на најфинији прстен, симбол заветовања на верност људи, којих се неки од нас потом држе до краја свог животног пута, а неки не.

У мају ветар престаје да сече и почиње да дише, кроз крошње, рукаве и неизговорене мисли. Доноси мирисе који буде памћење. Дани се шире и расту, досежу велике даљине и стреме дубинама.

Мајска свитања изненада добијају људски лик и проговарају човековим погледом. Ходамо спорије, јер желимо да нас мајски дани препознају, упамте и задрже у сећању.

Ово је време пупољака и цвата на двећу и у душама. Оне у мају пупе, мисли се разлистају, а тишина зазелени. Тада човек, несвестан свог дара, почиње да говори језиком лишћа, цветова и птица; да разуме неизговорено; да види оно што зими није могао и за шта је веровао да самим тим и не постоји. Све му је изненада могуће и не пита за разлоге. Он само дарује наду, без услова и објашњења.

Познаје тајну ритма, јер све у њему свира и певуши, али никада прегласно. Цвркут је мекани рефрен дана, а цветови у баштама разливена палета јутра. Kише су кратке и вишезначне; подсећају на додире оних који се препознају ћутањем. Свака кап која падне на нас, носи у себи малу слику неба које се у мају увек спусти ниже и пробуди у људима наду да ће ту заувек остати.

У мају се љубави рађају без великих речи, али с погледима од којих застаје дах. То су љубави које знају да им вечност није обећана, али да њихово трајање, ма колико дуго било, мора бити проткано истином. Зато се у мају пишу стихови које се нико не усуђује да прочита наглас, у страху да би се њихов ехо могао прејако одбити о наша каткад превише крхка срца.

Мај није само месец, него и дубоки уздах тренутка пре него што изговоримо једно велико "да" и једно још веће "заувек". Он нам открива најлепше лице света сред затишја између прошлости и лета, тај танки слој времена у којем све још може да се промени и где се многе грешке не рачунају.

Познајем људе код којих мај никада не пролази. Остаје у њима, у неком тајном преклопу душе, као вечно зелени кутак детињства и младости. Враћа им се у мирису багрема, у зрацима сунца док милују руку вољене особе, у стиху који носе под језиком, за сваки случај. Мај за њих није омеђен бројем дана на календару, већ траје онолико колико и нада коју носи.

Драган Јаковљевић