Пештарења: Свет таблоидне стварности

Свакодневица данашњег човека, притешњена међу небројеним облицима манипулација на индивидуалном и колективном плану, подсећа ме на велики рингишпил који се отео контроли власника, па сада сваког тренутка све више мути свест наивних учесника његове безглаве вожње. Последица такве авантуре може бити губитак осећаја за разликовање стварног од нестварног, земље од неба, светла од таме.

Mанипулацијама, чији су кључни носиоци медији, у јавном животу се може постићи све, па и то да се, у складу са нечијим тренутним или дугорочним интересима, светачки ореоли доделе лошим момцима и да уместо њих буду жигосани они други. Таквих неправди свету није мањкало ни у једној историјској епохи, али се чини да никада није био суочен са оволиким бројем метода и покушаја да се истина преодене у лаж, зло у добро,  неправда у праведност.

Политика традиционално има у себи веома мало атрибута који би указивали да је реч часном занату. Ипак, никада као данас нисмо били сведоци праксе да манипулација толико често постаје кључни елемент у обраћањима јавних личности, па чак и основа њихових политичких стратегија. Манипулацијом су се, дакако, радо припомагали актери у политичким аренама током свих минулих векова, али никада као у овом нашем лаж без последица није била тако доминантно, можда и најважније средство за обликовање колективне свести.

Својеврсни специјални рат који се преко таблоида води ради контаминације и анестезирања свести популације невеште да препозна медијску манупилацију или да нађе начин да јој се одупре, обухвата, поред осталог, и популарисање и наметање праћења особа са видним поремећајем личности. Њихов медијски пут изгледа тако што нам најпре изгледају смешно. Затим осетимо гнушање, па се питамо да ли је оно што изјављују могуће. Чудимо се, али их и даље гледамо "баш да видимо шта је следеће". И, на крају, долазимо до фазе у којој нам, после безброј појављивања, ове особе постају забавни виртуелни дружбеници, против којих више немамо ништа.

Оно што теже уочавамо, јесте чињеница да се током овог процеса наша свест значајно трансформисала у правцу и мери које су креатори оваквог плана замислили. Размислимо које су то особе и ситуације. Добро је ако смо их свесни, јер то значи да наде за наш лични и колективни бољитак још увек има.

Kао што гатаре тврде да лече, али нису лекари и не раде у болницана, тако ни људи ангажовани у тзв. таблоидима нису новинари, нити су радионице памфлета које креирају медији. У питању су продужене руке појединих политичких странака, задужене и плаћене за продуковање медијских манипулација. Такве особе, сасвим је извесно, немају ништа заједничко са новинарском професијом, а по правилу ни са било којом људском врлином.

Драган Јаковљевић