Сећање на осниваче српског театра

На изложби у Музеју Херцеговине у Требињу представљени су портрети родоначелника српског театра 19. века, почевши од Јоакима Вујића, преко Јована Ђорђевића до Илије Станојевића.

Позориште је „код свију народа било чувар народног језика, будилник народне свести, народног поноса и свију народних врлина; школа и уточиште свега што је добро, лепо и узвишено; јасна сведоџба пробуђеног у народу духовног живота; поуздано мерило његове способности за цивилизацију; живи знак потпуне народне самосталности и јемац народне будућности и величине”.

Ово је део беседе Јована Ђорђевића, првог управника Народног позоришта у Београду, 30. октобра 1869. године приликом играња прве представе „Посмртна слава кнеза Михаила” у новоотвореној згради. Јован Ђорђевић један је од знаменитих уметника чији портрет је представљен на изложби „Родоначелници позоришног живота Срба” аутора Милована Здравковића која је отворена 19. јула у галеријском простору Музеја Херцеговине у Требињу, као својеврсни пролог овогодишњег 68. по реду „Фестивала фестивала” који је управо завршен.

– Цивилизовани европски народи установили су, углавном у 18. и 19. веку, свој културни идентитет. Ради консолидовања нација и националних држава, тражени су и формирани одговарајући културни модели, чију основу су чиниле националне институције: академије наука, националне библиотеке, национални музеји и, наравно, национална позоришта. У жељи да се придруже цивилизованим европским народима, Срби су имали жељу да организују сопствени позоришни живот, а по угледу и моделу ондашњих развијених европских држава и нација. Највећи утицај и узор српским ентузијастима били су немачки, аустријски, односно аустроугарски позоришни модел, каже Милован Здравковић и констатује:

– Наравно, та чињеница произлази из историјских околности: велики део српског народа живео је у Војводини, која је тада била саставни део Аустрије, односно Аустроугарске, развијене и цивилизоване европске државе. Срби су у то време сматрали да ће активирањем позоришног живота, поред културног, образовног, развијати патриотски и родољубиви дух, а самим тим би јачали национални идентитет свог народа.

Због специфичне ситуације у којој се налазила Србија, како примећује Здравковић, позоришни живот је директно утицао и на развој културног живота у центрима ондашње Србије – Београда, Крагујевца, Смедерева, Пожаревца, Ниша, Шапца, Лознице, Зајечара, Ужице... Може се чак рећи да је позоришни живот војвођанских Срба био основа за развој позоришне делатности ондашње Србије и да су се Београд и други културни центри Србије, преко Земуна, уписивали на културну мапу Европе и постали њен интегрални део.

– Као коначан закључак треба истаћи да је позоришни живот Срба у 19. веку био врло активан судеоник друштвеног живота. Својом делатношћу је оправдао своје постојање и испунио све циљеве који су били постављени у мисији ове важне друштвене делатности – тврди Здравковић.

На поставци у Требињу су представљени портрети родоначелника српског театра 19. века, почев од Јоакима Вујића, Јована Ђорђевића, Шлезингера и Давидовића, до Илије Станојевића, који је режирао први српски филм „Карађорђе”, 1911. године.

– Сразмерно броју становника, Србија је у 19. веку имала приличан број образованих људи који су већи део свога живота посветили установљавању континуираног позоришног живота у земљи која је на почетку тог века тек излазила из вишевековне поробљености.

Ти посвећеници су, упознајући се током свог школовања са позоришним моделима немачког и аустроугарског устројства театара, покушавали и често успевали да у националној средини која није до тада имала развијену театарску традицију, успоставе театар који је по устројству личио на оне у Европи – каже театролог Жељко Хубач и додаје:

– То се посебно односи на Јоакима Вујића, који је у Крагујевцу оформио први српски театар и за кога се може рећи да се као такав уписао у историју Срба, уз неспорне ауторе попут Јована Стерије Поповића, Лазе Костића, Косте Трифковића, Тоше Јовановића, Јована Јовановића Змаја, Јанка Веселиновића... Милован Здравковић нас овом изложбом упознаје и са многим мање познатим, али не и мање вредним уметницима, попут Атанасија Николића, оснивача и управника првог позоришта у Београду, Театра на Ђумруку, који је у кратком раздобљу од аматерског развио професионални репертоарски театар. Или пак Јосипа Шлезингера, зачетника жанра комада са певањем у српском театру, Жарка Савића, оперског певача и оснивача прве приватне опере „Орфеум”, Љубице Коларевић, прве српске театарске примадоне и других.

Извор: Политика