СНН репортажа: Мој Грабовац

После толико година одсуства и неверности, дошао је и тај тренутак, коначно – полазим за Грабовац, „мој манастир“ у јулску, петровданску зору. Петровдан је ове године, додуше, пао на 12. јули, а не на недељу 15-ог, када га славимо, али ја волим да поетизујем ствари. За мене је данас „Петровдан“, јер данас поново путујем у Грабовац.

Чека ме помашки школски аутобус на Тргу Баћањи, у шест ујутро. У њему већ седи стара гарда из Помаза – дружина која грабовачку славу не пропушта, без обзира на године. Међу путницима је и бивша директорка српске гимназије у Будимпешти, Бојка Симић, затим Лазо Шајн, Ладислав Јанка, Ђурица Липтак, Балаж Дери – музиколог и професор емеритус на Универзитету ЕЛТЕ, којег у Помазу сви сматрају „почасним Србином“. Ту је и потпредседник Земаљске самоуправе Андрија Роцков, који уз пут разговара са супругом Јелицом. Она је тренутно у посети њиховом унуку Луки у Италији. Има нас Срба из Мађарске на све стране. Не изостају ни наше госпође, младе у души, предвођене Ђурђинком, мајком нашег прослављеног хармоникаша Слободана Вертетића. За њих је ово ходочашће уједно и мала ђачка екскурзија. Атмосфера је весела: чим за собом остависмо Будимпешту, већ се нуди српска ракија, да би разговор био течнији и пријатнији.

Питам сваког, због чега је кренуо на пут. Ђурђинка каже, иде да се помоли Боду, запали свећу и да покупи своју унуку, која је у веронаучном кампу. Ђурица се смеје, и одговара: зато што је бесплатно и што је добро друштво. Андрија се надовезује, и каже да он у Грабовац иде већ „150 година“ и да би сваки Србин из Мађарске, који није спречен, требало да буде на манастирској слави. Неко у шали додаје да је једини проблем што је манастирска слава увек на исти дан као и финале Вимблдона, па је увек проблем како „наћи домета“ и гледати Ђоковића како узима нови пехар. Ове године, Новак није у финалу, па можемо да се посветимо искључиво слави и једни другима.

Када смо коначно скенули са ауто-пута и кренули да се пробијамо кроз живописне брежуљке Толне, поред мирног језера Салка, у мени се буде успомене из детињства, и лета проведених у Барањи. Тај крај помало подсећа на бреговиту Шумадију. Мислим да су се управо због тога наши преци овде и настанили: тражили су предео који ће их бар мало, мирисом и облицима подсећати на завичај. А међу тим брежуљцима сакрили су и свој манастир.

Још као дете, готово сваке године долазио сам на славу манастира Грабовац. Мој деда, протојереј-ставрофор Радован Степанов из Мохача, побринуо се да моје православно васпитање буде потпуно. Читање Библије за младе, службе у цркви сваки пут кад смо за празнике били у Мохачу, помагање у олтару са братом Радованом – и, наравно, манастирска слава у Грабовцу, која се није смела прескочити. Као млади новинар, и касније као главни уредник Српских народних новина, долазио сам и по вери и по задатку. Али живот ме је касније одвео у неке друге крајеве – скоро двадесет година нисам посетио Грабовац. Овог лета сам му се, као блудни син, коначно, вратио.

Сетих се како је мој деда ономад надгледао обнову рушевног манастира. Знао је да од Мохача до Грабовца дође бициклом, само да провери како напредују радови. Једном је пао са скеле док је рестаураторима објашњавао како треба рестаурирати старе фреске, по православном канону. Сломио је кључну кост, али је преживео. Људе са божијом мисијом, Бог, изгледа, сачува. И због тога је за мене тај манастир одувек био „мој“, „породични“. Верујем да тако осећају и сви Срби из Барање, Толне, Бачке, па и Баната, а тај сентимент постоји и на северу: сетих се Стојана Вујичића, о коме сам ономад снимао филм – он је хтео да његова лична прича почне баш овде, на малом брду поред храма, где почивају грабовачки монаси. А Ксенија Голуб, наша истакнута историчарка уметности из Помаза, недавно је посветила читаву монографију овом светом месту.

Када смо коначно стигли, мој први утисак је био да се ништа није променило. Грабовац је вечан. Исти храм, исти конак, исто зелено брдо које их грли. Прошетао сам прво до гробља на врху. Камен на коме је Стојан Вујичић волео да седи још увек је тамо – али њега и читаве те генерације српских интелектуалаца више нема. Нека нова времена, нови људи.

На окупу су, мећутим, многи моји стари знанци. Ту је дугогодишњи колега, фотограф Иван Јакшић – молим га да слика, као у стара времена. Знам да ће његове фотографије бити боље од мојих, аматерских. Ту су и Батлије и Дешчани, Чупићи и Адамови: причају ми шта има ново код њих у селу, и позивају ме да их посетим. Хоћу, сигурно.

Мој стари друг са студија у Београду, Коста Вуковић, сада већ доктор наука и дугогодишњи кустос нашег сентандрејског музеја, стоји са мном у хладу док нашироко и надугачко разматрамо „друштвено-политичку ситуацију“ у нашој малој заједници. Коста, као увек, има добре идеје – можда га једног дана убедим да их изнесе јавно, на страницама нашег листа. Срећем и стару разредну другарицу Кату и договорамо се: наредни разредни састанак морамо што пре да организујемо. Четрдесет година од матуре прохујало је као трен.

А онда слава. Свету архијерејску Литургију служио је митрополит будимски г. Лукијан, уз саслужење свештенослужитеља Епархије будимске. Беседио је протојереј Зоран Остојић, а на крају богослужења уследила је литија око храма, читани су одломци из Јеванђеља, уз помен за све упокојене монахе манастира. Славски колач пререзан је у част Светих апостола Петра и Павла. Овогодишњи кумови били су Аница и Драган Пандуровић са породицом. Литургију је улепшао Српски хор Свети Серафим Саровски из Зрењанина, а за посебну радост, својим присуством, побринули су се најмлађи: полазници Веронаучног кампа Епархије будимске. После службе уследио је славски ручак који је припремила управа манастира – ни један верник није остао гладан, жедан, нити непослужен. Хвала им на томе.

А онда народни део: разговори, песма, музика. Са Помазлијама се дотичем увек занимљивих прича из историје и наше културе. Балаж Дери ми говори о историји православног црквеног појања – а ја већ видим интервју на ту тему за наше новине. Лазо Шајн ме подсети на заборављену причу о протеривању Срба из Шошкута и несрећној судбини тамошњег свештеника. Ладислав Јанка ми показује преписку стару неколико векова, између тадашњег владике и једног пароха – бележим то као још једну тему за истраживање. А онда „стручна расправа“ – где се у околини Помаза може убрати најбоље ивањданско цвеће? Мишљења су подељена, свако има своје тајно место.

У повратку, обавезно заједничко сликање – морамо да докажемо Фондацији Габор Бетлен да смо стварно били у Грабовцу! Чудна су времена дошла – наши драги пријатељи Мађари терају нас да будемо добри православци. Искрено, никада Срби у Мађарској нису имали бољи третман него сада – но не могу да одолим, а да се не насмејем овој иронији историје.

Бојана Симић ми, успут, прича како сакупља грађу и успомене на времена када је била директорка српске школе у Будимпешти. Тешке и изазовне су то биле године: раздвајање некада заједничке српско-хрватске школе, селидба у Улицу Фештетич, реновирање зграде на Тргу ружа, борба за нашу школу, чија је будућност тада изгледала несигурна, а која је данас израсла у регионално признату образовну институцију. Можда и о тим перипетијама, једног дана, напишемо причу.

До Трга Баћањи стижемо у пет поподне, уморни, али весели и пуни утисака. Професор Дери и ја ту поздрављамо остатак екипе и пожелимо им срећан пут до Помаза. Видимо се догодине!

Милан Степанов