Андрија Роцков: Било како да је, наше је!

Осврт нашег читаоца и потпредседника Самоуправе Срба у Мађарској на прославу Ђурђевдана - храмовне славе српске цркве у Помазу, недалеко од Будимпеште.

Пре Ђурђевдана небеске сузе су данима поливале зазеленеле њиве помашког „хатара“, попадали цветови кестења у порти наше цркве тло су претворили у белило као да је пао неки закашњели снег или је личило на неки небески напад у форми града, што се иначе и могло десити. За оне који мање познају наше постојање, ради се о градићу на само неколико километара од Сентендреје и Будимпеште са веома значајним све српским обележјима.

У овом насељу слава – црквена слава – по старом обичају одржава се, како овде кажу, "на дан". Утврђени термин славе  се не помера, како се то на многим местима ради из чисто практичких разлога, најчешће због викенда, када је већи број људи у могућности да присуствује. Помашки народ држи до својих традиција.

Постојање заједнице требало би сматрати као неки дар нацији којој припадамо. Сама зграда цркве сведочи некадашњу и садашњу снагу. Доста је подићи главу и погледати торањ цркве; различитост боја на зиду указује на недовршену „обнову“ храма. У нашим главама се појављују стихови Зорана Стевановића, са краја седамдесетих (Nekünk így is jó…). 

И, човек мора стати на моменат. Овдашњи народ, настанивши се овде у долини потока Дере, управо сада када се у оквирима црквене славе се присећамо и свих оснивача и добротвора цркве, подигнимо постојеће или непостојеће шешире на нашим главама…Преци наши су, наиме, за непуне две и по деценије створили материјалну позадину подизања властитог храма који се касније само даље улешавао. Верско-образовни комплекс заједнице се не разликује од  сличних у  нашим насељима. Овом приликом сетимо се оних великана које знамо и за оне  које ће људско памћење чувати на страницама летописа.

Да је ово класични извештај сада би следило набрајање ко је све био присутан, колико је свечано обележена годишњица… Исто ће се наћи у неким другим  извештајима. Ови редови ће надаље говорити о можда мање примећеном, хуманом делу.

Овом приликом и препуној певници појавио се и Ђуро Мијатовић, појац овога храма. Само по себи могло би се рећи како је сасвим нормално да је појцу место у певници. Вредност по нашој пажњи је нешто сасвим друго… Ђуро тешко хода. Од приближног аутомобила до цркве уз помоћ кћерке Кристине му је требало петнаестак минута. Достојанствено је заузео своје вековно место, као што је то радио можда на свакој литургији које је увек посећивао, изузев када је обавезе појаца делио са својим најближима, појући у хору. Музичку спремност и уходаност понео је  са собом из раног детињства. Године су поред нашег Ђуре – класични, органски је део нашег постојања – прошле, а недавно је и жену Драгицу - зубарку изгубио. Ђуро располаже снагом која је за пример. Ја, ми, дивимо ти се и желимо да још много година показујеш пример.

И опет нешто што је вредно пажње, али се слабо примећује. На слави се појавила и једна жена чија је каријера кренула управо из суседне зграде, зграде бивше вероисповедне школе. Учитељица Љубица Чолић, како је познају у широј нашој јавности је, иначе, рођена Помашкиња, из породице Томашевић. По удаји она се преселила у Будимпешту (какву Будимпешту, Нову Пешту) чинећи са својима у северном делу нашег главног града једну малу оазу. Учитељица Љубица је и овом приликом дошла кући, до својих. Сасвим природно – како је и сама рекла: „Ја две цркве имам. Моју помашку и моју пештанску.“

На литургију је стигла - како се у народу каже – апостолски. Из далеке Нове Пеште на путу за Помаз служила се градским превозом, док је последњи километар од станице до цркве прешла пешке (по завршетку службе и назад!). Своју припадност и везаност за помашку заједницу Љубивца и изражава. Из године у годину са задовољством дарива цркву. Не хвали се. А они који је одавно познају и овом приликом су знали шта се завршавало иза туторског стола. Љубиц и породици Чолић хвала! Хвала што Вас имамо овакви такви сте. Нама је част.

Ђуру Мијатовића и Љубицу Чолић, рођену Томашевић, доста ствари повезују. Оно што смо могли запазити (и) овом приликом је како су им људске вредности веома сличне. Њихов однос према цркви и нацији којој припадају је примеран. Вредни су загрљаја целе нације.

Слава као слава… Мештанима празник и лако се примети ако је неко гост (није енглеска верзија - ghost). Овога пута је близу улазу у цркву, код врата, стајао је један брачни пар. Сама појава како су стајали муж и жена, једно поред другог, указала је на уздржаност и, чинило нам се, посебно поштовање места. Ипак, у нашој средину мушка црква је за мушке, а женска за женске, што се код староседелаца и даље поштује и примењује. Овај брачни пар стајао је  заправо на граници.  Све док није искрсла њихова повезаност са несељем у главама староседелаца ређала су се питања која су остала без одговора. Касније је искрсло да је брачни пар из Кањиже „од прека“ и да  мушка страна брачног пара носи веома познато породично име у насељу: Абжић! Искрсло је, наиме, да је највероватније деда сада присутног господина био међу оптантима...

Е, мој Гојко Маловићу! Ето резултата научног рада.  Господин Абжић – сада присутни – до корена својих предака дошао је прелиставајући фундаментално дело o оптацији.  А ми који смо само са стране посматрали ситуацију по обелодањењу ситуације делили смо осећаје господина Абжића коме је судбина пружила могућност да хода на месту где су му преци вековима ходали. А, мисли су се ређале и ређале... Колико би племенито било из године у годину поздравити оне наше сународнике чији су преци ове крајеве напустили у оквиру оптације... Једно је сигурно: за тај вид сусретања у цркви има довољно места....

И, на крају, једна неочекивана реченица господина Абжића: "Да није било оптације сада не би било места у цркви!" Мудра реченица „из далека“ о  нама... За размишљање!

Служба, као служба... Пошто је слава „Оче наш“ се поји, тас купи бивши председник Лазо Шајнов, пошто за то задуженог Живка Петромарка данас нема. За разлику од ранијих година када се купило два или чак и три таса, сада је довољан и један. Па онда беседа, и на крају литија. Ранијих година литија је ишла преко доњих врата на Стојићеву улицу, па на главну улицу све до крста на пијаци. Овде се обично освештавао крст који је обележио место раније, првобитне цркве-брвнаре.

Литија је сада ишла само око цркве. Неки су закључили како је и ово један знакова потенцијалног убрзаног нестанка. И, враћа се онај стари осећај који носе сви у себи, а то је бол. Бол за изгубљеним прецима, бол за некадашњом снагом као и бол за садржајем који са године у годину топи у времену... Само звона звоне истим монотоним звуком.

Вечерње је било заказано за 16.00 часова, но народ се почео окупљати знатно раније. Црквена порта се напунила ецом обученом у стилске народне ношње, али и родитељима пратиоцима. Није се могло не приметити да је језичка средина која је карактерисала векове и векове се такође мења. На нашу срећу, непопуњено место забавишта је пре неколикјо месеци попуњено и вредна рука нове васпитачице се одмах и види... Ту је резултат рада госпође Анице Шошић, која је најмлађи нараштај деце из Удружења "Опанке" припремила за ову свечану прилику. Присутна деца у љувопитљиво пратила обред освећења славног колача и кољива, да би се после – како то деци приличи – гурали за који комад колача или кољива који се делио у пластичним чашицама.

Вредно је пажње како је кум овогодишње славе била Српска мањинска самоуправа као организација која располаже одређеним новчаним изворима којима се могу покрити трошкови кумовања. Све ово сведочи мењање времена... Пре две деценије је незамисливо било да кумство не припада једној особи. Све се мења.

Сведок ових измена била је и најстарија присутна особа која је пешке стигла са неколико стотина метара даљине и која носи у себи исто што смо покушали приказати у случају Љубице Чолић и Ћуре Мијатовића. Марта Рафајловић, рођена Абжић, са својих близу 95 година сматрала је потребним да подели судбину са својим сусељанима – староседецима, јер је град заправо село -  и показати снагу како она каже да постојимо. Додала је: "Још постојимо!"

За ову свечану прилику припремљени колачи и кољиво од неколико килограма су подељени, а по конзумацији је констатовано како је квалитет врхунски... У овој традиционалној средини само се са неколико места чуло како по укусу кољиво оеступа од уобичајеног помашког кољива. Како се видело, били су у праву, али само по укусу! Квалитет није доведен у питање.

И на крају, омладина. Не она из забавишта, већ она омладина која једва чека да се негде засвира, да би могли заиграти и запевати. Овога пута, како је и то вишедеценијска традија, одржан је бал у Дому културе, додајмо, са скромним бројем посетилаца. Да ли је разлог у радном дану или у старости заинтересованог народа, и даље је питање... Организатор бала – локална Српска самоуправа се постарала за врхунску музику.

Очигледно господин, боље речено ГОСПОДИН  МАРИЋ са својим музичарима је у све већем броју наших насеља присутан у овим приликама. Прилагођава се локалним приликама, прсте држи на пуслу одређене приредбе. Професионално и природно. Очигледно да је таленат у својој струци.

У салу улази и стари пријатељ музичара са сцене, професор хармонике Золтан Соколаи, који ради у локалној Музичкој школи деценијама. Између осталог, за његово име се везује једно од најстаријих побратимљења са ових простора. Уговор о сарадњи локалне Музичке школе и Музичке школе "Јосип Славенски" из Новог Сада склопљен је управо пре бомбардирања Србије 1999. године. Сарадња, како смо сада дознали, проширена је и даље цвета. Даљег разговора ће бити другом приликом, јер плес замењују песме, од староградских до најмодернијих... Бал се завршава песмама са екс ЈУ рок сцене... Види се како нација живи и овде.

Дан је прошао у духу чувања традиције. Ипак, пре педесетак година са бала би се у зору ишло још и на извор Ђопар, и овде би се чекао дан, док би се у наредним данима држале приредбе под називом "Српски дани у Помазу". Све пролази, све се мења... Оно „белило“ са земље црквене порте ће нестати, порта ће се претворити у зеленило. Само је бол је све јача у једном процесу који се дродужава уносом све веће енергије. Било како да је, наше је.