Пештарења: Како је лајк скрајнуо љубав

У веку екрана и тастатура, у простору који више не мирише на папир, већ на пикселе, појавила се и узима маха нова религија, заснована на веровању да човекова срећа зависи од лајкова. Храмови су виртуелни, без крова и темеља, али са дугим и пространим ходницима ега.

Имена њихових јунака нису исписана мастилом, већ алгоритмом; њихова храброст мери се бројем кликнутих срца и палчева, а уместо песама и епопеја, свету пружају фотографије. На њима су најчешће они сами: у купатилу, пред огледалом, у постељи, а каткад и крај надгробних споменика. Живе од наде да ће неко, негде, рећи: „Браво“, „Прелепо“, “Дирљиво”, „Ти си цар(ица)“...

И, што је срамота већа, лајк је слађи; што је бол дубља, клик је гласнији. Деца у сузама, родитељи у пијанству, бракови у распаду… Све постаје материјал за ”монетизацију”, сирова грађа за виртуелни трон. Интима, некада пажљиво чувана, сада се размеће и носи јавно, као застава, док је граница између личног и јавног толико танка, да је све теже уочљива.

У тој бескрајној трци и потрази за потврдом, људи су склони да продају и достојанство, које међу пристојним светом никада није било предмет трговине. Пријатељи постају статисти, чланови породице тек пуки реквизити, а емоције валута. Дете које још не зна ни да говори већ има свој албум понижења, јер мама жели да свет зна како „мали воли да каки“, док тата, са пивом у руци, снима бабу како спава отворених уста, надајући се виралној слави. И нико више не пита зашто, већ – колико: лајкова, коментара, прегледа и дељења.

У доба када се и друштвени статус све чешће мери бројем лајкова, постаје болно очигледно колико је тај систем суштински бесмислен. Лајкови су постали валута пажње: брзи, лаки кликови осмишљени су да потврде нечију вредност, мишљење, изглед или тренутак. Али, шта заправо значе? Лајк нема могућност да мери искреност. Не открива дубину мисли, не изражава емпатију, нити подстиче дијалог. Он је пролазни импулс, често резултат досаде, одраз потребе за лицемерством, навике или друштвеног притиска. У бујици садржаја која нас свакодневно запљускује, лајкови се деле рутински, без стварне пажње, без истинског доживљаја онога што „оцењујемо“.

Таква површна валидација доводи до опседнутости бројкама као нове болести зависности. Људи све чешће обликују своје животе према ономе што ће „добро проћи“ на мрежама, а не према ономе што је аутентично, лично и истинито. Емоције се потискују, а животни тренуци постају позорнице и перформанси ради нечије потврде. Има ли данас ичега што више може да нас порази од начела нове “религије” да се вредност човека или његовог дела мери бројем „свиђања“, а не топлином, искреношћу, мудрошћу, врлинама или присуством у стварном свету?

Драган Јаковљевић