Племство у српској визуелној култури XVIII века

Кроз текст и фотографије наше сараднице Снежане Миливојевић преносимо вам део атмосфере из Галерије Матице српске у Новом Саду, током трајања репрезентативне изложбе ,,Племство у српској визуелној култури XVIII века”, коју је посетио велики број љубитеља уметности и историје. 

Како је изгледао живот српског народа на подручју Хабзбуршке монархије под владавином царице Марије Терезије? На који начин су српски племићи долазили до својих титула и како су се разликовали од аустријског племства? По чему су се породице Текелија, Чарнојевић, Стратимировић, Рашковић, Георгијевић издвајале од других породица? Одговоре на сва ова питања пружила је репрезентативна изложба ,,Племство у српској визуелној култури XVIII века”, коју је у Галерији Матице српске у Новом Саду од 14. фебруара до 1. јуна ове године могла да види и у њој ужива бројна публика.

Ауторка ове интригантне и занимљиве поставке је др Александра Человски, кустоскиња Галерије Матице српске, а настала је као резултат њене докторске дисертације и вишегодишњег истраживања. Живот племства окупљеног под окриљем Карловачке митрополије током XVIII века представљен је кроз неколико изложбених тематских целина: У оквиру репрезентативне јавности, Плава крв и врлина, Типови племства, Образовање као привилегија, Патрони и добротвори, Породична галерија: брачне стратегије племства и Племство и ктиторство.

Кроз више од 80 уметничких дела, предмета и архивске грађе изложба анализира феномен племства из различитих перспектива, од стицања племићког статуса, прилагођавања личног идентитета појединца захтевима репрезентативне јавности кроз поручивање портрета, прилагање Цркви и ктиторске активности, патронажу уметности и културе, подизања раскошних курија и двораца па до одабирања локација гробних места.

Изложба о племству у XVIII веку враћа нас у период у ком реч племство не означава имагинарне ликове, већ стваран слој друштва који је због својих заслуга и врлина уживао привилегован положај, наводи се између осталог у пратећем материјалу ауторке поводом отварања изложбе на којој су изложени портрети хабзбуршких владара и српског племства из колекције Галерије Матице српске и бројних музеја и установа културе у Србији. Део њих позајмљен је из Ризнице српске православне епархије темишварске (грб породице Текелија на свили), Националног музеја Мађарске (графички портрет митрополита Павла Ненадовића, сликани портрет Владислава Фехерварија као обервојводе коморанских шајкаша), Музеја лепих уметности у Будимпешти (портрет грофице Нако и Констанције Нако) и Српског црквеног музеја у Сентандреји (портрет Саве Текелије и посмртни портрет Саве Текелије). Такође, применом савремених технологија представљен је ентеријер племићких курија у Банату и Бачкој.

Српство племство у 18. веку формирало се у оквирима Хабзбуршке монархије још пре Велике сеобе 1690. и то највише на територији Краљевине Угарске. Визуелна прича обухвата период до Темишварског сабора 1790. Појави племства међу Србима након Велике сеобе допринело je оснивање Карловачке митрополије као кровне институције која око себе окупља српски православни народ али и Грке и Цинцаре у Хабзбуршкој монархији, прво на челу са патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, а потом низ митрополита који ће током XVIII века водити Карловачку митрополију и око себе окупљати круг српску елиту, не само у смислу финансијског, него и културног капитала, истиче ауторка:

,,О додељивању и укидању племићких титула својим поданицима, међу њима и Србима окупљеним око карловачких митрополита, одлучивали су хабзбуршки владари, почевши од Леополда I све до, у данашњој колективној меморији Срба најпрепознатљивије царице Марије Терезије и њених наследника. Међу артефактима који сведоче о стицању привилегија, најважнији је документ који је хабзбуршки владар Леополд I 1691. доделио Србима. То је свеобухватан документ, на основу кога следе сви остали документи и правно регулисање положаја нашег народа у оквирима Хабзбуршке Монархије.”

Племићкe титулe стицале су се за цивилне, војне и духовне заслуге, а с обзиром да су Срби стратешки највише били насељени на територији војне границе, највећи број српских племића стекао је титуле за војне заслуге. Због тога је знатан део портрета на изложби у војничкој униформи. У цивилно племство убрајали су се успешни чиновници, трговци, а духовно племство су чинили припадници високе јерархије Карловачке митрополије. 

Др Алексадра Человски сматра да целокупну причу о племићкој култури у Европи тога доба на најлепши начин сумира управо репрезентативни портрет Саве Текелије, Мора Тана:,,Њега је поручила Матица српска да би обележила стогодишњицу рођења Саве Текелије. Показује како се кроз патронатски однос један племић одужио свом народу, јер је иза њега у репрезентативној униформи, представљена зграда Текелијанума, стипендијског фонда, који је основао за школовање српске деце. Патронатски однос према уметности и добротворне активности српских племића служили су и у репрезентовању њиховог личног статуса, а са друге стране то је било нешто веома добро и драгоцено за очување српске културе у оквирима Хабзбуршке монархије.   

Најважнији начин очувања племства током 18. века је био кроз брачне стратегије, чему је на изложби посвећена читава сала. На изложби је јасно представљена стратегија склапања статусно адекватних бракова, која је итекако постојала међу српским племићима што је била пракса и на територији читаве Европе. Најбољи пример за то је галерија портрета породице Текелија, почевши од оснивача Јована Поповића Текелије, па све до неколико генерација портрета, што се може видети и пратити.

Образовање је такође била изузетно важна социјална привилегија племства. Имало је важну симболичку улогу јер је племић који није имао адекватан ниво образовања био у опасности да се изједначи са остатком народа, непривилегованима, који немају никакву политичку улогу у монархијском систему. Најлепши пример тога чему су племићи тежили је управо образовни пут Саве Текелије.

Визелна прича о српском племству показује је како друштво има моћ да утиче на културу и усмерава њене токове, односно како су неки људи своје социјалне везе и финансијски капитал инвестирали у стицање културног, интелектуалног капитала и заштите интереса свог народа. Подстиче такође на размишљање о племенитим делима која можемо чинити у данашње време, не само за стицање одређених привилегија и популарности, већ и за оплемењивање сопственог духа.”

С. М.