Угао уредника: Час објективног новинарства

Пошто би ме – након тек неколико недеља проведених на челу Српских недељних новина – неки наши угледни политичари и функционери најрадије уписали на курс новинарства за почетнике, помислио сам: а што ја не бих њима одржао макар један час? Ко зна, можда се и преваре, па нешто схвате и науче.

Слобода мисли, говора и писане речи, темељни су принципи сваког демократског друштва. Објективно новинарство се у таквим срединама изразито цени и поштује, али ми се чини да суштину тог појма све мање људи заиста разуме.

Шта то, дакле, значи – бити објективан? Наивно тумачење овог појма често се своди на неку врсту неутралности, на „стајање на средини“. Међутим, таква позиција у многим ситуацијама може да буде не само погрешна, него и морално сумњива. То је нека врста новинарског плеса по жици, под изговором непристрасности и објективности. То је често став плашљиваца, који се крију под маском уравнотежености, док дубоко у себи мисле: „не таласај превише, да ти не одлети глава“.

Истинска објективност не подразумева равномерно распоређивање пажње или „давање једнаке тежине“ свим странама у неком спору. Истинска објективност значи поштење у преношењу чињеница, али и храброст да се ствари назову правим именом.

Када новинар пише вест или извештај, ту нема места за превише креативности: ређају се информације и чињенице – ко, шта, где и када. Али када искуснији новинар или главни уредник пишу колумну, уводник или аналитички текст, не само да имају право да изразе свој став, то им је и новинарска дужност. Није новинар биљка у саксији, украс редакције, него човек с мишљењем. Колумна без става је као бурек без меса – има ту нечега, али није то то. Суво и безукусно.

Новинари су људи, мада их неки политичари третирају као да су кућни апарат који стално дрнда и који не умеју да искључе. Имају разум, образовање, искуство. Нема ничег спорног у томе да изграде мишљење о стварима које посматрају, истражују, проверавају. Напротив, управо се у тој интерпретацији, у новинарском погледу на свет, крије њихова вредност. Новинар који се плаши да каже шта мисли – плаши се сопственог позива.

Погрешно схваћена непристрасност, балансирање између супротстављених мишљења, често је позиција која, чак, противречи законима формалне логике. Ако једна страна тврди да су климатске промене стварност, док друга каже да се те промене не дешавају, новинарска „неутралност“ типа „мишљења су подељена, али се климатске промене, вероватно дешавају три пута у недељи, док се осталим данима не дешавају“ неће допринети расветљавању чињеница. Тиме се не постиже објективност, већ се релативизује стварност и подрива поверење у здрав разум.

Зашто онда толико новинара ипак прибегава таквој врсти „неутралности“? Одговор је прост и стане у једну кратку, једносложну реч: страх. Страх од моћних људи, страх од политичара, од утицајних бизнисмена, од власника медија. Страх од последица. Страх од губитка посла.

Новинари се често плаше с разлогом – политичари имају више начина за освету него што ми имамо речи у речнику. Али новинар који се плаши да постави питање или да мисли својом главом, сличан је водоинсталатеру који се гади канализације и плаши се бића која живе у њој – неће моћи тако. Када новинар почне да бира речи на основу тога ко ће се увредити, он је изгубио своју основну улогу и промашио позив. Задатак новинара није да буде пријатељ са свима, да сваког функционера ушушка у свилу и кадифу, већ да буде критичан према онима који се бахате, који себе сматрају недодирљивим, који злоупотребљавају моћ.

Политичари воле да се жале на новинаре – ту су мајстори. Чим се објави нешто што им не прија, уместо демантија следи напад: „лаж, спин, пропаганда, пристрасност, страначка кампања!“ Имају и они, наравно, право на своје мишљење и на одговор. Могу слободно да критикују медије и новинаре – као и сви остали грађани – али бих им ја, ипак, пријатељски саветовао да то не чине пречесто. Просто речено – то није њихова основна улога. У демократским системима обично новинари критикују политичаре, а не обрнуто. Ако им то пређе у навику, ризикују да испадну јадни и смешни, као остарела фудбалска звезда која се стално свађа са судијама, а не уме више ни поштено да потрчи, а камоли да затресе мрежу.

У временима медијске манипулације, контроле, сензационализма и страхова, више него икада, треба нам новинар који зна шта значи бити објективан – и који не пристаје да стоји на средини, ако је средина место лажи, лоших компромиса и ћутања. Онај који стално стоји на средини, на крају остане сам. Без публике и без кичме.

Милан Степанов