Трговински рат

Трговински ратови нису само геополитичке игре великих сила, већ и озбиљне претње глобалној стабилности. У њима нема истинских победника.

Трговински рат није само борба за тржиште, нити се ту ради о пуком протекционизму. Трговински рат је – рат, како му и име каже. Иако се у почетку води царинама, санкцијама и другим економским ограничењима, трговински рат врло лако може да прерасте у стварни оружани сукоб.

Постоји суштинска разлика између заштите сопствене економије и намере да се нанесе штета противнику. Заштита домаће индустрије – кроз подстицање производње, субвенције или контролисана царинска ограничења – може бити разумна и легитимна политика. Међутим, када се те трговинске мере користе као оружје с намером да се противник баци на колена – без обзира на сопствене, можда већ унапред калкулисане и прихваћене губитке – улазимо у зону сумрака, негде на граници између мира и рата. Већ виђено током историје.

Америчко-британски трговински спор у 18. веку допринео је избијању Америчког рата за независност. Велика економска криза тридесетих година прошлог века и политика протекционизма, као што је чувени Смут-Хоулијев тарифни акт у САД, били су један од катализатора за избијање Другог светског рата. Економска изолација Јапана тридесетих година довела је до Пеарл Харбора и укључења САД у рат.

Трговински рат између Сједињених Америчких Држава и Народне Републике Кине не представља само борбу за тржишта и доминацију у технологији – то је борба за глобалну доминацију и носи ризик ескалације који би могао угрозити опстанак цивилизације. Тај рат је започео наизглед безазлено, повећањем царина и ограничавањем приступа технологијама. Права опасност, међутим, почиње када економска средства више не дају жељене резултате.

Један од могућих ескалационих корака је поморска блокада. Уколико би Сједињене Државе покушале да спрече Кину у слободном увозу нафте и других сировина, односно у извозу робе, посебно кроз уске и стратешки важне морске пролазе, то би од стране Кинеза, врло вероватно, било схваћено као акт агресије. Кина би у том случају веома лако могла да одлучи да војно одговори како би обезбедила свој економски опстанак.

Кина има неколико начина да се брани од поморске блокаде, а то већ годинама превентивно чини: ставра огромне стратешке залихе разних енергената и сировина, инвестира у соларну енергију и хидроелктране, у  железничке и копнене транспортне мреже попут Иницијативе „Појас и пут“, и шири своју поморску моћ у Јужном кинеском мору, изградњом вештачких острва. Пекинг већ годинама настоји да обезбеди алтернативне путеве снабдевања и осигура своје интересе.

У случају ескалације америчко-кинеског сукоба, ризик употребе нуклеарног оружја не може се искључити. Уколико би једна страна проценила да губитак рата значи и крај њене цивилизацијске улоге, искушење употребе свих расположивих средстава, па и нуклеарних, постаје реална опасност.

Последице оваквог сукоба биле би катастрофалне и за мање земље као што су Мађарска и Србија. Као мале, извозно оријентисане економије у срцу Европе и на Балкану, обе државе би се суочиле са колапсом глобалних трговинских ланаца. Извоз у Кину и САД би био озбиљно угрожен, цене енергената би експлодирале, а стране инвестиције – које су кључни део економског модела и Мађарске и Србије – могле би се у потпуности замрзнути. У свету сукоба и нестабилности, проналажење нових економских партнера било би изузетно тешко и мало вероватно.

Трговински ратови, дакле, нису само геополитичке игре великих сила, већ и озбиљне претње глобалној стабилности. У њима нема истинских победника. Сваки разуман политичар и човек – уместо да бира страну и понаша се као острашћени навијач на утакмици – мора да дигне глас против овакве врсте безумља. Потребна нам је деескалација и поновно успостављање глобалне сарадње. Немамо резервну планету.

Милан Степанов