Једнојезичне или двојезичне школе?

У српској заједници у Мађарској, једна од најважнијих тема која последњих дана изазива живу расправу односи се на модел образовања: треба ли српске народносне школе да буду једнојезичне, с наставом искључиво на српском језику, или двојезичне, у којима се део наставе одвија на мађарском?

Заговорници једнојезичности имају јаке аргументе: српски језик је у Мађарској мањински, опстаје већ вековима окружен мађарским језичким простором, који, природно, преовладава у свим сегментима друштва. У таквом окружењу, дете српске националности тешко може усвојити свој матерњи језик без снажне, доследне и темељне подршке школе. Ако и у самој школи наш матерњи језик постане само један од два језика у употреби, а други је већински мађарски, онда српски језик, а са њим и српски идентитет, лако бивају угрожени. Отуд и залагање за јаке, једнојезичне српске школе, у којима ће деца имати довољно времена, простора и контекста да у потпуности усвоје свој матерњи језик – а преко њега и српску културу и духовност, као најважније основе српског идентитета.

С друге стране, реалност на терену често налаже флексибилнији приступ. У многим насељима у Мађарској, посебно мањим, нема довољно српске деце да би се одржала школа у искључиво једнојезичном режиму. У таквим случајевима модел двојезичности може да буде не само добар компромис, него и прилика за међунационално повезивање. Отварањем школе за мађарску децу, српска образовна установа постаје привлачна и за оне родитеље из већинског народа који желе да њихова деца науче не само још један језик, него и да стекну знање о српској култури. Посебну привлачност овакав модел може да има за децу из мешовитих бракова.  Резултат није нужно губитак идентитета – напротив, у неким случајевима то може да доведе до јачања локалне српске заједнице и снажне међукултурне сарадње.

Српска школа у Дески има све шансе да постане позитиван пример. У овом селу дух српства је жив и јак, а српска заједница је поштована и цењена од стране мађарске већине. Постојећа школа није само образовна, него и културна установа, центар за очување српског идентитета. Модел двојезичности у оваквом окружењу може се показати као успешан. Уколико мађарска деца буду радо долазила, а нека од њих остану активна у српској заједници и касније – кроз фолклор, учешће у манифестацијама, па чак и као будући професионалци у српским институцијама – крајњи биланс ће бити позитиван.

С друге стране, постоје школе које имају довољно капацитета и ученика да остану једнојезичне. Најочигледнији пример је Српска школа „Никола Тесла” у Будимпешти. Ова институција има дугу традицију, квалитетан кадар и стабилан број ђака. Поред тога, ту школу, у великом броју, похађају и српска деца из региона – из Србије, Републике Српске, Црне Горе – која не говоре мађарски. Дружећи се с њима, и српска деца из Мађарске боље науче српски. „Тесла” ствара будућу српску интелигенцију у Мађарској, али не служи само тој сврси, већ је постала еминентни регионални центар образовања на српском језику.

Из свега горе наведеног произилази јасан закључак: не постоји једно, искључиво решење које одговара свим потребама. Да ли ће нека српска школа у Мађарској бити једнојезична или двојезична – о томе треба одлучивати од случаја до случаја, након пажљиве анализе и јавне расправе, на основу локалних жеља и прилика, демографске структуре, интересовања родитеља и ученика, али и дугорочних, стратешких циљева српске заједнице.

А за сам крај, оставио сам оно што сматрам најважнијим: као педагог који предаје будућим педагозима, квалитет наставе и ангажованост наставника сматрам пресудним, и далеко важнијим од питања једнојезичности или двојезичности. Уз квалитетан и ангажован наставни кадар, у добро вођеној образовној установи, деца ће научити српски – па макар та школа била двојезична. Ако тај квалитет не постоји – ни једнојезичност нам неће помоћи.  Ни један модел сам по себи не гарантује успех, али добар наставник, мотивисан ученик и окружење које пружа подршку, могу.

Прочитајте стога и наш интервју с новим директором Српског педагошког и методолошког центра, Лазарем Которчевићем, на следећој страни нашег листа, у којем он, између осталог, говори о нужности обезбеђивања стручног кадра нашим школама и забавиштима.

Милан Степанов